Томислав Ковач: Десет прећутаних ствари која деца неће научити у Вуковару

 Како пише хрватски Вечерњи лист „Вуковар постаје учионица“, остварује се замисао односно пилот-пројекат треба да постане реалност и да се „спусти на земљу“. Хрватски осмаци тј. млади матуранти долазе у град Вуковар са истока Хрватске да уче о тзв. Домовинском рату и чувеној Вуковарској бици. Све се своди на то да Министарство просвете и Министарство „бранитеља“ створе себи посла, јер посла ионако нема. То би био званичан податак. Незванично нове генерације рођене након 1990. године треба (пре)васпитати. Треба им три дана колико траје такав програм понављати до изнемоглости следеће речи: „рат“, „агресија“, „ћетници“, „окупација“, „ЈНА“ и сл.

Прво ће их слагати о националној припадности грађана општине Вуковар која је евидентирана на попису из 1991. године. Према тим хрватским службеним тврдњама Вуковар је са 37% Хрвата, чисто хрватски град?! Није битно то што је Срба званично било 32%, а незванично 55%. Разлог овоме јесте деценијска српска бољка – југославенство помешано са братством и јединством.

Друга ствар коју ће хрватска деца морати да усвоје јесте да је Југославенска Народна Армија извршила агресију на град Вуковар, дошавши из Србије да „отима хрватску земљу“. Прећутано ће остати једна проста чињеница да су хрватски екстремисти, које је предводио Томислав Мерчеп, блокирали касарну у којој се налазио 265. батаљон инжењеријске јединице ЈНА, а да су припадници ЈНА дошавши из Србије заправо дошли да одблокирају ову касарну.

Трећа лаж спакована хрватским малим матурантима биће улога Томислава Мерчепа, хрватског оптуженика за ратне злочине и команданта специјалне јединице „Јесење Кише“, која је током 1990-их у рату на простору Хрватске имала своју велику злочиначку одисеју у етничком чишћењу Срба, а све то су знали људи из највишег државног руководства тадашње Републике Хрватске. Прећутаће им и Мерчепове говоре мржње и националну нетрпељивост с почетка 1970-их када је у Хрватској букнуо проусташки покрет МАСПОК, под окриљем Матице Хрватске. Прећутаће такође и оснивање Туђманове Хрватске Демократске Заједнице у Вуковару и избор чланства у локални одбор, односно Мерчепово устоличење на то место још 1990. године, са помоћницима Благом Задром, Јуретом Марушићем, Мартином Сабљићем, Антом Врањковићем и др. Иначе, у „чисто хрватском“ граду Вуковару, ХДЗ је априла 1990. године на првим вишестраначким изборима после Другог светског рата доживео убедљив пораз од Савеза Комуниста Хрватске. ХДЗ је добио свега 26% гласова, а СКХ 65%. Замислите када би хрватска деца учила овакве ствари.

Четврта ствар коју ће хрватској деци прећутати у Вуковару на овом пројекту јесте тајни састанак руководства ХДЗ Вуковара крајем фебруара 1991. у Мерчеповој кући, на коме су присуствовали између осталих: Томислав Мерчеп, Бранимир Главаш (као гост), Благо Задро, Мартин Сабљић, Јуре Марушић и др. где је договорен план о рушењу и дестабилизацији комунистичке власти у Вуковару, а каснијем етничком чишћењу Срба из Вуковара и околине. Све то је требало урадити преко пушке. Месец дана после овога у хрватском селу Богдановци, Мерчеп је постројио више од 2.000 Хрвата, а већина њих је добила оружје, које је дистрибуирано управо преко ХДЗ-а. Јер је највише руководство ХДЗ илегално увезло велику количину наоружања преко Мађарске, Аустрије и Јадранског мора током јесени 1990. године и поделио својим присталицама и члановима. Ово им такође неће бити речено.

Пета ствар која неће бити речена хрватској деци у вези Вуковара, а то је хронологија убистава у Вуковару од 27. јануара 1991. године до 20. новембра исте године. Прећутаће им убиство једног од главних сведока илегалног наоружавања Хрватске, који је убијен само пола сата након емитовања документарног филма на ТВ Београд, а који је снимила Контраобавештајна служба ЈНА 18.10.1990. на полигону ЈНА у Гакову. Прећутаће им стварне разлоге и мотиве убиства Стевана Инића из Бршадина у преподневним часовима 1. маја 1991. од Хрвата Михајла Мије Геленчира. Затим дан касније у Борову Селу је послато 300 хрватских полицајаца да се обрачунају са локалним мештанима који су поводом државног празника Први мај држали заставу савезне државе СФРЈ на згради месне заједнице. Том приликом је убијено 12 полицајаца и 2 мештанина Борова Села. Прећутаће им убиства српских цивила у Вуковару као што су: Младен Мркић, Жељко Паић, Владо Скелеџија, Милица Врачарић, Предраг Ћирић, Даринка Грујић, Љубан Вучинић, Јован Јаковљевић и др. Већина тих цивила је убијена пре самих ратних дешавања у Вуковару, а то је 29. јул 1991. године.

Шеста „капсула“ коју ће хрватска деца морати да прогутају јесте минирање српских локала у Вуковару и Борову Насељу. За два и по месеца минирано је око 10 угоститељских објеката чији су власници били српске националности. Ниједан локал, који је био у власништву Хрвата није миниран. Први минирани српски локал је кафана „Крајишник“, власништво Боре Латиновића, који је дигнут у ваздух још 15. априла 1991. Налазио се на Сајмишу, прекопута фирме „Дрвопромет“. Одмах након Другомајских дешавања у Борову Селу, минирана су два локала, један је у центру Вуковара, прекопута Главне аутобуске станице, кафана „Сарајка“ и други бифе „Туфо“. Касније су минирани још локали: Брдо“ 6. маја, „Мали рај“ 28. јуна, „Попај“ 2. јула, „Точак“ 21. јула, „Чокот“ 24. јула, „Шид“ 30. јула, „Весели Босанци“ и др. Све ово је рађено под надзором МУП-а Вуковар који је био контролисан од Томислава Мерчепа. Сам Мерчеп се 15. септембра 1991. преко „кукурузног пута“ извукао и побегао за Загреб.

Седма ствар намењена хрватској деци јесте хапшење и суђење хрватским бојовницима у Београду на Војном суду током пролећа и лета 1992. године, када су 6 припадника хрватских паравојних снага осуђени на смртне казне због кривичног дела ратни злочин, етничког чишћења и прогона цивила. А велики број паравојника Хрватске је осуђен на затворске казне и преко 10 година. Иначе, сви ови доказани злочинци су размењени у Неметину, крај Осијека 14. августа 1992. за српске цивиле из западне Славоније. У Хрватској су дочекани као хероји.

Осма лаж у вези вуковарског рата је можда и највећа, претворена је у мит. То је „Овчара“, а управо то је и разлог њеног настанка. Да би се ове горе набројане лажи сакриле, настала је „Овчара“, исто као у Босни и Херцеговини – Сребреница. Није спорно да је на Овчару одведено 200 Хрвата, углавном паравојника, по који цивил и да су тамо убијени од стране неколицине припадника српских паравојних снага. То јесте истина. Али, разлог и мотиви њиховог одвођења ће дакако бити сакривени још дуго година. Један од разлога је управо поништавање речи које се већ више од две деценије понављају преко медија у Хрватској: „рат“, „агресија“, „ћетници“, „окупација“, „ЈНА“ и сл. Други разлог је што су ти паравојници углавном имали свеже прострелне ране и глумили су „рањенике“ у вуковарској болници. Иначе, Тужилаштво за ратне злочине у Београду је од 2009-2013 донело четири пресуде где је осудило 18 припадника српских паравојних снага на 207 година затвора због случаја „Овчара“. Ниједан Хрват није оптужен а камоли осуђен за убиство Срба у Вуковару 1991. године.

Девета ствар… Не верујем да ће ико тој деци да спомене поверљиво писмо Марина Видића Билог, који је писао хрватској влади у Загребу поруке како Мерчеп гура Вуковар у рат, напада и убија Србе. Још мање верујем да ће им споменути јавне прозивке хрватског државног руководства преко радија од стране Синише Главашевића, предратног новинара, коме су управо те прозивке биле карта за „Овчару“.

Десета ствар која неће бити речена хрватској деци јесте етничко чишћење улице Николе Демоње у Борову Насељу новембра 1991. од стране хрватских паравојника, када су убијене српске породице Павловић и Чечавац, између осталих Мирослав Чечавац (рођен 1988.)

Реално, кога ово треба да занима?

(zlocininadsrbima.com)