недеља, 05. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Тихомир Станић: Слобода је драгоцена, шта ћемо изгубити ако будемо мало храбрији и колико много добијамо само малим чином личне храбрости
Хроника

Тихомир Станић: Слобода је драгоцена, шта ћемо изгубити ако будемо мало храбрији и колико много добијамо само малим чином личне храбрости

PDF Штампа Ел. пошта
уторак, 02. јун 2020.

Слобода је толико драгоцена да је њена одбрана један од перманентних процеса у животу сваког човека. Нека се свако од нас запита шта ће изгубити ако буде мало храбрији и нека покуша да сагледа колико много добија само малим чином личне храбрости, каже глумац Тихомир Станић.

О слободи, уметности, цензури и храбрости разговарали смо са Тихомиром Станићем уочи прве пробе комада „Један Пикасо“ савременог америчког писца Џефрија Хачера, коју у Атељеу 212 режира Ерол Кадић.

Плејади знаменитих личности међу којима су Доситеј Обрадовић, Бранко Радичевић, Јован Стерија Поповић, Саво Мркаљ, Иво Андрић, Милош Црњански, Борислав Пекић, Стеван Сремац, Драгослав Михајловић Михиз, Јован Јовановић Змај, Сава Шумановић, Станић је сада додао и славног уметника Пабла Пикаса.

Како се осећате када погледате све те великане у свом глумачком опусу?

– Када човек игра личности, које су оставиле трага у историји, пре премијере и након првог извођења, пре снимања и после емитовања, сазна многе појединости о тим значајним људима. Буде у прилици да научи оно што би му иначе промакло у свакодневници живота. Имао сам среће да играм такве особе и много личног интересовања за њих. Ја сам одрастао у школи (отац му је био учитељ, прим.аут). Имао сам кључ школске библиотеке. Често сам грабио и оно што није било примерено моме узрасту, па је то знало да ме збуни у раном детињству. Много сам читао. Пошто сам живео на селу које има своја ограничења у комуникацији – тада није било вајфаја – више сам живео са фиктивним јунацима и њиховим ауторима, него са средином у којој сам одрастао. Када се сада, у позним годинама, срећем са тим значајним ликовима из историје књижевности и уметности, доживљавам то као награду за своја интересовања од пре пола века.

Који јунаци и писци су вам пре пола века највише значили?

– Ух, знате ли шта се све затекло у школској библиотеци тих година на селу? Било је ту свега и свачега. Ћопић, Селимовић, Андрић су ми одувек били најпријемчивији аутори. Гутао сам и стрипове. Сећам се када сам код рођака открио четворокњижје прича о Тарзану, са илустрацијама. Боже господе, колико је то било занимљиво! Читао сам стварно свашта и у невреме. Када су прошле године, увидео сам колико је на судбине неких од мојих најближих пријатеља утицала литература коју су читали и ликови са којима си се идентификовали. Један мој пријатељ се идентификовао са Камијевим „Странцем“ у гимназији и наставио тако да живи. Други се идентификовао са Раскољниковим. Можда ми се само чини или придајем литератури превелики значај. Одрастао сам и стекао сам способност да живим у парелелним и другачијим световима од овог који је реалност и свакодневница. Задржао сам ту особину и лепо ми је због тога.

Са ким сте се ви идентификовали?

– Не смем да кажем да се не би појавио непријатељ тог лика (смех). Пошто сам волео вестерне, мој идеал из детињства је усамљени јахач који одјаше ка заласку сунца, и у нове победе, пре него што спасене, и у њега заљубљене, даме успеју да му захвале. Не значи да ја успевам тако да живим, али волео бих.

Каквог сте Пикаса открили у драми Џефрија Хачера „Један Пикасо“?

– Сад тек почињемо да га откривамо. Ја сам много играо у позоришту, на телевизији и у филмовима и никад немам унапред идеју о улози. Ако сам је икада имао, забрљао сам. Немам припремљено решење, него у току рада са колегама глумцима, редитељем и у задатим околностима, покушавам да га пронађем. Мислим да сви греше, не само у уметности, него и у животу, када унапред одлуче како ће се понашати, шта ће играти и радити без обзира на околности и на своје саиграче. То се може применити и на политику. Ако не постоји спремност да се адекватно реагује, у том тренутку, на ситуацију, на саучеснике, сараднике и, на крају крајева, противнике, него унпаред постоји припремљена идеја, онда је све осуђено на пропаст. Ако се у посао уђе чистог срца – искуство, занат, техника се подразумевају – онда се може открити и пронаћи оно због чега је узбудљиво бавити се овим послом, а не само реализовати неку улогу. Ја и бирам послове који су ми изазов и узбуђење, јер други разлози не постоје.

Слобода је једна од тема драме „Један Пикасо“. Како сагледавате однос слободе и уметности?

– То је основно људско право, потребно не само у уметности. Слободан човек може да ствара уметничка дела, али и сопствени живот и своју судбину. То је предуслов. Пошто је слобода толико драгоцена, њена одбрана је један од перманентних процеса у животу сваког човека. Људски век се исцрпи у тој сталној борби за слободом, својом и других људи.

Да ли се може направи паралела између приче о Пикасу 1941. године у окупираној Француској и данашњице?

– Сигурно може. И препознаће се, али зависи ко колико жели да види. Било које дело које не досегне универзалност, него буде применљиво само на неко време, претвара се у пропаганду, која је најнижи вид људског деловања. Ја сам ово ванредно стање успео да проведем у дивном осећању, јер сам себи апсолутно ограничио кретање. Нисам ниједном изашао. Ниједну забрану нисам доживео као такву, нити ме је погађала, јер сам себи забранио више него што су они успели.

Још једна тема представе „Један Пикасо“ је однос уметности и цензуре. Има ли данас цензуре?

– Уз данашњу технологију, немогуће је било шта цензурисати. Можда само у кратком временском интервалу и на ограниченом простору. Највећи проблем су аутоцензура и коруптивни модел који је деценијама присутан у друштву најпре самоуправног социјализма, па потом у транзиционим временима. Тај неправедни начин расподеле друштвених  добара људе доводи у позицију аутоцензуре и страха, који је ирационалан и често непримерен. Нека се свако од нас запита шта ће изгубити ако буде мало храбрији и нека покуша да сагледа колико се много добија само малим чином личне храбрости.

(Нова.рс)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер