субота, 28. новембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Тихомир Станић: Неподобни уметници су вечити проблем друштва - све се зачас преокрене и одједном нормално друштво заличи на тоталитарно
Хроника

Тихомир Станић: Неподобни уметници су вечити проблем друштва - све се зачас преокрене и одједном нормално друштво заличи на тоталитарно

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 24. октобар 2020.

Вечити проблем с којим се људско друштво суочава јесте питање подобности уметничких дела. Све се зачас преокрене и одједном нормално друштво заличи на тоталитарно, живот у неком граду заличи на живот под окупацијом. Одједном постају кривци они који говоре о злочину, а не они који су злочин починили, каже за Спутњик глумац Тихомир Станић.

У драми „Један Пикасо“ савременог америчког драмског писца Џефрија Хачера, Тихомир Станић игра Пикаса у могућем сусрету познатог уметника, у ноћи 1941. у окупираном Паризу, са представником нацистичког режима, привлачном и образованом госпођицом Фишер, коју тумачи Софија Јуричан.

Комад у режији Ерола Кадића, који се бави положајем уметника у тешким временима, односом уметности и рата, стварањем и цензуром, премијерно ће бити изведен сутра увече на сцени Атељеа 212.

Случајно сам прихватио улогу Пикаса

„Пикасо седи код иследнице из Министарства културе Немачке. Она прикупља податке о њему. Пита га за датум рођења и он каже 25. октобар 1881. Помислио сам да би било добро да премијеру изведемо баш на тај датум. Ја за двадесетак дана пуним 60 година колико има Пикасо у ноћи када се радња комада одиграва па ето бар то имам заједничко са њим”, каже на почетку разговора за Спутњик Тихомир Станић.

Потпуно случајно је, напомиње, прихватио улогу великог уметника.

„Прво сам пристао па прочитао текст. Глумац је увек на добитку када игра значајне личности из историје. То га на неки начин обогати, јер посегне за биографијом, његовим делом, види слике које би му можда промакле”, истиче глумац у чијем опусу су ликови Доситеја Обрадовића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Борислава Пекића, Јована Јовановића Змаја, Бранка Радичевића, Стевана Сремца, Саве Шумановића и многих других.

„Много историјских ликова сам одиграо и увек се трудим да не имитирам те људе, да се не бавим имитацијом њиховог изгледа, геста, да пронађем неке детаље и пустим публици да домашта и обликује слику, свој доживљај тог лика. Само увек у тексту тражим лични мотив због кога бих ја као глумац учествовао у том пројекту”, објашњава Станић.

Пикасо каже: „Зовемо га уметник“

У Хачеровом комаду привукао га је део када Пикасо говори да је насликао аутопортрет на вест да му је умро пријатељ. Иследница, згрожена тиме, пита га како се зове човек који на вест о смрти најбољег пријатеља слика аутопортрет.

 „Та реплика је за мене лично довољан мотив да уђем у представу и да своје интимне проблеме и питања разрешавам. Деценијама се питам да ли је морално, људски, дозвољено да у часу када се дешава ово или оно, када си потребан овима или онима, ти идеш и играш представу. То је комплексно питање. Човек почне да се стиди чињенице да је глумац. Ми старији смо васпитани да је представа императив и да не постоји ништа важније од тога да се представа одигра, а појаве се у животу ситуације када би вероватно требало отказати извођење. Опет када 500 људи дође из разних делова града, или из Чачка аутобусом похитају љубитељи позоришта, како онда не играти за њих? Мени је зато та реплика важна и увек чекам на пробама да дођем до ње и видим како ћу одговорити на њено питање, јер још увек не знам прави одговор”, наводи Тихомир Станић.

Нисам ја направио Гернику, него ви

„Један Пикасо” је фикција, приказ једног могућег догађаја са вештом драматуршком конструкцијом којом је препричан цео Пикасов дотадашњи живот.

 „Има ту познатих цитата, као када су га нацисти питали зашто је насликао ‘Гернику’, а он им је одговорио: ‘Нисам ја направио Гернику, него ви’. Ту је и прича о наказној уметности. Представа се догађа у ноћи уочи његовог рођендана, када Министарство културе, француско или немачко, свеједно које, како каже ова дама, планира да направи изложбу на којој ће спалити дела онога што се зове наказна уметност – дела Пикаса, Ерnста, Клеа и других, по мишљењу тадашње окупационе власти, декадентних уметника”, истиче Станић.

Тај проблем, видимо, искрсава и у нашем друштву и искрсава вечно. Појављују се људи који одређују подобност и неподобност уметничког дела. Одједном постају кривци они који говоре о злочину, а не они који су злочин починили

Та тема је, додаје Станић, свевремена.

 “Тај проблем, видимо, искрсава и у нашем друштву и искрсава вечно. Појављују се људи који одређују подобност и неподобност уметничког дела. Одједном постају кривци они који говоре о злочину, а не они који су злочин починили. Ствари се преокрену и одједном неко нормално друштво заличи на тоталитарно, живот у неком граду заличи на живот у окупираном граду. Због тих асоцијација које ће, надам се ова представа изазвати код публике, и нажалост вечне актуелности те теме, битно је да играмо ову представу”, наглашава Станић.

Уметност јача од идеологије или не

Пикасо је у Хачеровом комаду заправо, сматра наш саговорник, персонификација било код уметника суоченог са могућношћу да се његово дело заувек уништи.

Уметник сам може да апстрахује околности, да се понаша као да оне не постоје. Радост стварања не може му одузети ниједна власт, ниједан режим, ниједна друштвена катстрофа и у томе је смисао

„Помене се чак могућност да се ‘Герника’ спали заувек. То су опасни тренуци. Падне у једном тренутку и претња да би он могао бити затворен негде без четкице и боја. Онда он каже: ‘Ако затворите Пикаса тамо где не може да слика, можете га слободно и убити’. На то му госпођица Фишер одговара: ‘Да, можемо чак и то’. Свест великог уметника да неки службеник неке институције може у сваком тренутку да уради чак и то, доста је узнемирујућа”, истиче познати глумац.

Верује да уметност може бити јача од идеологије и сваког режима, али и напомиње да та његова вера нема упориште.

 „Уметник сам може да апстрахује околности, да се понаша као да оне не постоје. Радост стварања не може му одузети ниједна власт, ниједан режим, ниједна друштвена катстрофа и у томе је смисао. Доста радим врло различите жанрове - снимам и серије, филмове, играм у позоришту - и све то успевам, јер се сваком том послу радујем. Та радост стварања је у бити човека који има потребу да се бави уметношћу”, истиче Тихомир Станић.

Да уметност може да промени чак и неког попут госпођице Фишер, Станић каже да је то теза коју намеће писац комада.

 „Ми желимо да поверујемо да та теза може бити тачна. Зато се и трудимо да публику у позоришту не разочарамо, да им то вече учинимо узбудљивим. Међутим, публика у позоришту и глумци на сцени, то је шачица истомишљеника, који имају сличне потребе. У укупној популацији то је занемарљив број. Само три одсто људи иде у позориште”, каже Станић.

Све што је свет створио, а што је било узвишено и лепо, никада није било плод рационалног приступа. Зато се не може рационално објаснити ништа што је узвишено и лепо

Узвишено и лепо никада није било плод рација

На питање шта ће следеће радити, одговара да нема планова, ни жеља.

„Заблуда је да лик или нека улога постоје мимо вас. Као млади глумци сви мислимо да треба да играмо Хамлета. Тек када сам одиграо Мефиста у ‘Фаусту’, схватио сам да је то моја улога. Говорим својим студентима, све је већ одиграно на овом свету и више ништа није интересантно. Једино занимљиво си ти у тој улози. То нико није видео. Тек када одиграте улогу, у том споју свих осталих ликова и ваше личности и тренутне инспирације, та улога постоји и она остаје чак и када више не играте ту представу. Више од деценије нисмо играли ‘Арт’. Дођемо на пробу и одједном смо Бранислав Зеремски, Светозар Цветковић и ја у тим ликовима. Оживе нашим телима, гласом, енергијом. Они су ту негде. Не нестају спуштањем завесе. Можда се ускладиште у делу мозга или срца. Лебде и по потреби се појаве. То је магија”, истиче Станић и за крај разговора цитира део из текста „Арт” Јасмине Резе:

„Све што је свет створио, а што је било узвишено и лепо, никада није било плод рационалног приступа. Зато се не може рационално објаснити ништа што је узвишено и лепо”.

(Спутњик)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер