уторак, 19. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Татјана Пархалина: Запад не жели да чује Русију
Хроника

Татјана Пархалина: Запад не жели да чује Русију

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 19. април 2014.

Мислим да су и Запад и сав свет већ прогутали Крим. Сада је главно питање да ли ће Русија ући на југоисток Украјине.

Татјана Пархалина је директор Центра европске безбедности, основаног у време успостављања сарадње са НАТО, и у складу са документима о тој сарадњи. Први назив центра био је Документарни центар НАТО, и он се од оснивања бави сарадњом Русије са северноатлантском алијансом са идејом да нема алтернативе стратешком партнерству Русије са Западом. Госпођа Пархалина је и председник руске Организације за евроатлантску сарадњу и наглашава да она и њени сарадници „не идеализујући Запад”, сматрају да је он главни стратешки партнер, најприхватљивији за Русију са културног, цивилизацијског и економског становишта, као и са тачке гледишта неопходности модернизације земље, и инвестиција. Институт који функционише у оквиру Руске академије наука, издаје часопис „Актуелни проблеми Европе” и билтен „НАТО – чињенице и коментари”.

Питамо је како је могуће да после огромних напора које улажу и Русија и евроатлантске земље у стварање партнерских односа, дођемо изненада у ситуацију да се говори о новом хладном рату.

– За стручњаке, то није одједном, то се само са стране могло учинити да је тако, зато што је евроатлантика очигледно веровала да ће се после окончања хладног рата Русија раније или касније интегрисати у уједињени Запад. Истовремено, на велику жалост, нису чули сигнале који су годинама, а поготову после 2000. долазили из Москве. А Москва је, пошто се економска ситуација поправила, слала поруке кроз сва концептуална документа која су се тицала руске спољне политике. Од тог времена се у свим документима – и онима који се односе на спољну политику, и одбрану, и националну безбедност, може видети да Русија више неће да учествује у игри чија правила организују други, већ хоће равноправно да учествује у изради правила игре.

Потом је Путин шокирао Запад говором у Минхену. Русија је 2007. изашла из Договора о конвенционалном оружју, зато што је она у складу с тим договором, повукла своје базе из Грузије, а западне земље нису хтеле ни да га ратификују. Исте године одржан је и Букурештански самит НАТО, познат по великим притиску САД на Европу да објави мапу уласка европских земаља у алијансу. Тада је речено да ће пре или касније и Грузија и Украјина постати чланице алијансе. Али Русија није више била Русија деведесетих година, слаба, дужна и беспомоћна. Она је слала сигнале: „Постсовјетски простор је зона наших националних интереса, задње двориште, не улазите!” Овде нећете ви одређивати правила игре, у крајњем случају, можемо их одређивати заједно. Тада су Путин и Лавров изјавили да ће Русија употребити све мере да спречи улазак Грузије и Украјине у НАТО. Опет Запад није чуо. И Русија је изашла из режима санкција против Абхазије, почела је да поправља пругу која води тамо (та пруга је коришћена у августу 2008) Кавкаски рат је показао свету да је Русија спремна да уради све што је обећала.

Ваш институт годинама има тесну сарадњу са северноатлантском алијансом, зар им ви нисте никад рекли да они, заправо, не разумеју Русију?

Ништа они не разумеју. Често разговарам са дипломатама из западних земаља, и могу да потврдим да они заиста ништа не разумеју.

Па шта онда овде раде?

Ја сам их то исто питала. А имају огромне амбасаде, са огромним аналитичким службама! Мислили су да ће поруке које им Русија шаље просто бити заборављене, као што су заборављане деведесетих година. Они не желе да виде да се Русија изменила. То се у социјалној психологији назива когнитивна дисонанца. Људи живе у тој реалности, али не желе да је виде. Они покушавају да схвате Русију са тачке гледишта логике својих земаља, а не Русије.

Проблем је у томе што Русија није интегрисана у систем европске безбедности. И предлог господина Медведева о заједничком систему безбедности, иако је у неким деловима за Запад био неприхватљив, био је још један покушај РФ да се интегрише у евроатлантски систем. И опет они, на велику жалост, нису хтели да чују. И кад се Путин поново вратио у Кремљ, променио је спољну политику – пре тога су сви покушаји били усмерени на интеграцију са евроатлантским земљама, а од тог тренутка, Русија се окреће евроазијском пространству и тражењу алтернативе. Руска политичка класа више не жели да се интегрише са Европом, осећајући се увређеном, несхваћеном...

А проблем Украјине?

Све до самита у Виљнусу, Русија је слала поруке – дајте да заједно решавамо проблеме. Опет је нису чули. А онда су, на жалост, обе стране, и ЕУ и Русија, тражили од Украјине да се определи – као кад се од детета тражи да каже да ли више воли маму или тату. Такво питање није смело да се постави. Земља која има једно лице окренуто Русији, а друго Европи, мора имати алтернативу. То је била велика грешка! И морам вам рећи да ме је веома изненадило кад се Запад изненадио. Крим је за њих био шок који нису очекивали. И кад сам питала западне колеге, како нису очекивали кад им је 2008. Русија не само рекла, него и показала како ће реаговати! Запад је био шокиран и зато што је Русија игнорисала постојећу концепцију сарадње и партнерства. Сада видимо да се нешто мења у евроатлантској безбедности која је како-тако постојала у овом региону, после хладног рата. Русија је други пут изашла из територијалног статуса кво условљеног распадом СССР-а. Мислим да су и Запад и сав свет већ прогутали Крим. Сада је главно питање да ли ће Русија ући на југоисток Украјине.

Хоће ли?

Постављате ми тешко питање, и моје мишљење о томе се мења неколико пута дневно! Ситуација се толико брзо мења да је врло тешко предвидети шта ће бити.

Зар би Русији одговарало да се Украјина подели и да НАТО дође у њен западни део – управо у њено „двориште”, тамо где Путин не жели да их пусти?

Извините, али ви сада резонујете западном, рационалном логиком. Али, ово је Русија, овде се размишља другачије. Сада је Путинов рејтинг толики да ће му народ све опростили, ма шта урадио. И у случају, евентуалне анексије дела Украјине, он би у очима народа био ујединитељ, за разлику од Јељцина и Горбачова који су били рушиоци. Он наставља процес који је почела Катарина Велика, и то се овде сматра мисионарством, и народ ће то поздравити ма колико коштало. Исто као што се нико није питао која је цена присаједињења Крима. А Запад то не разуме. Хенри Кисинџер им је јасно објаснио шта се догодило, али они некад не слушају чак ни своје стручњаке. Слушају само оно што желе да чују.

Можда зато што Америка не жели да прихвати да није једини господар света? Зато толика бука и бес?

Да, САД и даље сматрају себе најјачом и најважнијом земљом, иако одавно не живимо у једнополарном свету. Сигурна сам да ће тај синдром најјаче државе још дуго трајати.

Отуда потичу и претње жестоким санкцијама?

Чини ми се да Русија не верује да ће бити уведене озбиљне санкције, јер од овога што се сада догодило, нико није имао озбиљне штете. Сматра се да „Запад неће да пуца себи у ногу”, како говоре Американци. Али, ако Русија буде подстицала поделу Украјине, а око 20 милиона људи живи у проруском делу, онда ће последице бити тешке. Наша економија већ неко време стагнира и економисти просто почињу да вриште! Наравно, гвоздене завесе, каква је била у време Стаљина, неће бити јер је Русија интегрисана у светску економију, али она више неће бити пуноправни учесник за преговарачким столом у многим међународним процесима, и наћи ће се у озбиљној изолацији.

Зар руско присуство у међународним институцијама није једнако потребно Западу, колико и Русији?

Мислим да је то потребно свима. Најбољи пример је Авганистан, ситуација у Централној Азији је веома напета. А Пакистан? А Блиски исток? Много је таквих ситуација. Русија је стални члан Савета безбедности ОУН. Много је проблема које не може да реши ни Запад без Русије, ни Русија без Запада. Ми смо осуђени једни на друге, и зато сматрам да морамо да сарађујемо.

Сви се слажу да после Украјине, свет више неће бити исти. Какав ће бити однос према Русији?

Односи ће морати да се мењају и то ће бити посао новог генералног секретара НАТО. Тако је било после сваке кризе. Запад мора имати у виду да је Русија стратешки независна. То је једно, друго – Русија не може бити интегрисана у евроатлантски простор као на пример Словенија или Естонија (не желим никога тиме да увредим, али Русија је огромна земља). Русија не може да се понаша као мале и средње земље. Обе стране треба да науче да слушају једна другу. Овде је другачије схватање власти, вредности људског живота, принципа поделе власти, демократске контроле власти... Све је другачије, а то становништво сматра нормалним.

Односи ће се успоставити, те разлике ће и даље постојати. Русије ће се бојати, али ће је мало више поштовати.

Има ли Путин кеца у рукаву?

Када анализирам делатност Путина морам да признам да он уме да ризикује, али је и веома опрезан и увек, у свим ранијим ситуацијама, кад би наши односи са Западом долазили до тачке кључања, он је могао не само да се заустави, него и да предложи варијанту која би све задовољила. Има много таквих примера, а Сирија је последњи. Рекло би се да увек има кеца у рукаву. Ипак, чак и на таквог краља као Путин, утиче окружење. Постоје и интереси кланова, и интереси финансијских група, међу којима има оних који мисле да нам никакви односи са Западом нису потребни... и постоји случај кад се ситуација отме контроли оних који је контролишу. Тога се треба бојати.

Крим

Ситуација са Кримом је јасна, то је територија која је још од времена кнеза Потјомкина, који је узгред речено, такође користио слабост Порте да је освоји, била руска. Већина становништва је руска, говоре руски и ја се сећам да су, чак и седамдесетих година веома патили што нису у републици Русији него у Украјини. А сви смо били део СССР-а. Хрушчовљов поклон Украјини никад нису схватили. То се може сматрати исправљањем историјске неправде, макар и са нарушавањем неких норми. Али, мислим да би се овде требало зауставити.

Љубинка Милинчић

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер