Хроника

Тања Лазаревић: Ивановићево убиство је директни весник будућих догађаја; Безбедносна ситуација на северу КиМ се драстично погоршала после потписивања Бриселских споразума

Штампа
четвртак, 08. фебруар 2018.

 У граду од непуна два километра, какав је Северна Митровица, извршен је политички атентат.

Ова чињеница сама по себи представља и личну, али и друштвену катастрофу. Много већим друштвима биле су потребне деценије да се од таквих атентата опораве, а не мала ослабљена заједница од убиства човека који је тај исти град сачувао пре 19 година и захваљујући коме се та заједница и проширила, од убиства човека који је последњих година доживео људску голготу – неправедне тамнице, политичке сатанизације и на крају убиства. Људи се враћају полако дневним обавезама, живот иде даље, на тренутке чак делује као да ствари теку нормално, али тежина и размере ове трагедије не нестају ни у емотивном, ни у политичком, нити у друштвеном и безбедносном смислу. Људи су застрашени, неприродно тихи, меланхолични и песимистични, с људске стране затечени оваквом бруталношћу и насиљем. Најтеже пада недостатак наде. У ваздуху се осећа серија тешких догађаја. Прексиноћ сам присуствовала неформалном разговору двојице европских дипломата и док је један образлагао „чудну“ ситуацију у граду, лице другог изгледало је као да слуша о тешкој несрећи која траје и за коју се не зна са каквом ће катастрофом да се заврши – каже у разговору за Данас Татјана Лазаревић, уредница портала КоССев из северног дела Косовске Митровице.

* Шта је по Вама најтежа и најгора последица Ивановићевог убиства кад је реч о опстанку и будућности Срба на КиМ? Постоји ли реална опасност од појачаног исељавања, јер се зна да ће се, ако „оде“ Север, лакше иселити и Срби који живе јужно од Ибра?

– Свакако је најстрашније то што је један човек убијен, и што је једно људско биће или више њих одлучио или су одлучили колико ће друго људско биће живети. Што се тиче даљег опстанка Срба, највећи проблем су управо недостатак наде и претња од нових тешких догађаја. Срби се са Севера исељавају од 2008, последње две године упадљиво. Траже послове у Србији и иностранству, пребацују децу у школе, млади упадљиво одлазе. Свако ко може купује некретнине у Србији. Породице одлазе макар и биле раздвојене због посла – део остане на Северу и ради, па викендом трчи код остатка породице у централној Србији. Људи се довијају на разне начине. Сеоско становништво се спушта у градове – Косовску Митровицу, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток, ту је и прилив становника с југа. Косовска Митровица је данас најпознатија српска енклава на Косову.

* Да ли се безбедносна ситуација на северу КиМ, како многи тврде, погоршала после потписивање Бриселских споразума и пристанка Београда да се овај део Покрајине интегрише у косовски систем?

– Апсолутно да и то драстично.

* Како гледате на разне приче које су уследиле после Ивановићевог убиства – од тога да се све зна о атентату, само се ћути, па до одсуства било каквог реаговања и Београда и Приштине, па и градских власти у Митровици на тврдње о постојању криминалних структура, Рада Трајковић помиње конкретна имена?

– У јавности постоји јасна слика о томе да се све зна и све трпи, са више спекулација о појединим деловима те слике, а институције на обе стране не дају уверавања да се истрага стварно води. У нормалним околностима бих рекла да је недопустив такав спекулативни притисак јавности на институције, али ми смо одавно у једној друштвено-институционално неприхватљивој и ненормалној ситуацији у којој институције нису сервиси грађана и друштва. Ипак, желим да нагласим реченицу председника Србије, коју је изрекао на дан Ивановићевог убиства: „Видећете, пронаћи ћемо убицу, уколико их не пронађу они који морају да их пронађу.“ За мене, као грађанку, довољно је да највиша државна институција испуни обећање и очекивање својих грађана.

* Колико је ово убиство пало у сенку београдских избора, наводног убрзавања интеграције региона у ЕУ до 2025. и најаве правно обавезујућег споразума с Приштином, на који се Београд обавезао отварајући приступне преговоре са ЕУ?

– Ја сам Српкиња са Косова и Метохије, из Косовске Митровице и за мене је ово убиство пар екселанс тема и дуго ће то бити – као трагедија, али и као директни весник развоја ситуације и будућих догађаја који се тичу нашег даљег живота на КиМ. У контексту убиства највиђенијег српског политичара са КиМ од 1999, верујем, треба посматрати и развој свих ових догађаја које сте навели.

* Ако Ивановићева породица и сарадници, као и већина грађана верује да се неће открити ко је, за кога и зашто убио Оливера Ивановића, какво су друштво на КиМ створиле УН током готово 20-годишње управе, у чему од 2008. и званично учествује и ЕУ и каква је улога званичног Београда у томе?

– Сигурна сам да српски полицијски органи могу то да открију.

Не треба нам улица Оливера Ивановића ако у њој неће бит Срба

* Шта мислите о предлогу да Оливер Ивановић добије улицу у Београду и северном делу Митровице?

– Никада нисам била заговорник било каквих популистичких иницијатива. С друге стране, познавала сам одлично Оливера Ивановића. Био је човек квалитетних дипломатских вештина, сјајних оперативних способности у тензичним ситуацијама, са огромним преговарачким потенцијалом и искуством – човек терена и дипломатског салона истовремено. Има огромне заслуге за то што су Срби остали на Северу и постали фактор који се никако није могао заобићи у политичким разговорима са Албанцима. Био је до смрти одан Србији. Верујем да је и његов дух са Србијом и даље. Не видим сличног њему по овим капацитетима међу постојећим лидерима косовских Срба. Што се Косовске Митровице тиче, његовог града, преиронично ми је да човека такве енергије и харизме које је делио са својим суграђанима сместим ововременски у назив улице. Једнако примерено као и за Београд јесте и давање његовог имена улицама у било којем другом делу КиМ, јер је Ивановић био политичар који је непрестано боравио међу Србима на југу и централном Косову. Али, морам да кажем – не треба нам ниједна улица Оливера Ивановића ако у њој неће бити Срба. Некад смо у центру Приштине имали Видовданску, а сад Трг Захира Пајазитија.

Пуцано је на наше канцеларије

* Колико је тешко извештавати на северу КиМ и да ли Ваш портал трпи било какве притиске?

– Професионално радити и држати се новинарских стандарда у раду није лако чак ни у уређеним друштвима, а камоли на северу Косова, где у буквалном смислу не функционишу полицијска и судска заштита, а камоли истинска локална самоуправа. Али, због тачне и пресудне приче о недостатку одговорности и транспарентности у раду институција и појединаца који таквим институцијама руководе, желим да укажем на још нешто. Да бисте иоле професионално могли да радите, није довољно само то да свој посао новинара знате да радите, већ је потребна медијска и минимална политичка и друштвена писменост о томе како се комуницира са јавношћу, ко су новинари и шта је њихов задатак и које су такве одговорности институција према јавности. Што се КоССева тиче, ми све време радимо под притиском – пуцано је на наше канцеларије, запаљен је аутомобил, прећено је, институционални притисак се интензивирао након Ивановићевог убиства. С друге стране, потпуно парадоксално, КоССев је у јавности виђен и препознат као крајње коректан, тачан, објективан, непропагандистички, ненавијачки медиј и кредибилан извор информација. Иако нас званичне локалне институције дискриминишу и угрожавају у раду и безбедности, поуздано и доказиво знам да смо и њима први и најкредибилнији извор информисања.

(Данас)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]