Svetozar Radišić: Oproštaj od generala Ljubiše Stojimirovića

Ljubiša Stojimirović je bio oficir za uzor, kao što je učen od svojih uzora srpskih vojvoda. Učio je svoje učenike iskristalisanim stavovima Andre Gavea zasnovanim na požrtvovanju i rodoljublju.

Još jedna slika vremena, srpskog naroda i okupirane Srbije. Kada se upali večni plamen, razmišljaćemo slobodnije.

General-potpukovnik Ljubiša Stojimirović je uporno petnaest godina zaredom, povodom početka agresije na SRJ, polagao venac na mestu gde treba da gori slobodosimbolni „večni plamen“. Oproštaj od njega postao je ugravirana slika vremena u kojem telo neporaženog generala završava u najudaljenijem kutku Bežanijskog groblja, bez zahvalnosti države za čiju slobodu se decenijama borio. Neko će reći, ali se nije izborio i neće biti u pravu. Tek će se pokazati šta je značio otpor „vaviloncima“ od 1989. do 2000. godine. Istina je, događaji na to upućuju – rat u kojem su „Iluminati“ naumili da uspostave „novi svetski poredak“ još traje.

Ljubiša Stojimirović je bio oficir za uzor, kao što je učen od svojih uzora srpskih vojvoda. Učio je svoje učenike iskristalisanim stavovima Andre Gavea zasnovanim na požrtvovanju i rodoljublju. Kulturan, obrazovan, svestrano obdaren, ozbiljan, odmeren, stamen... Pitanje je da li postoji neko ko misli drugačije o njemu. Bio je jugoslovensko-srpski general kosmopolitskih shatanja. Na njegovom grobu okupilo se više generala i admirala nego na bilo kojem istorijskom skupu ili ispraćaju uopšte. Kako je to moguće? Jednostavno. U svim prethodnim događajima i ritualima generali su zauzimali svoja mesta i imali uloge. Ovoga puta svi su bili slobodni, bez državnih obaveza. Reč je o generalima koji su se kao patriote borili za opstanak SFRJ, SRJ i SCG i nisu u tome uspeli, jer je „veliki brat“ sa svojim slugama i marionetama drugačije hteo i bio mnogo moćniji. Među generalima je bilo i takvih kakve nijedna armija sveta nema. I sada bi ih rado imali u svojim redovima. Oni su omiljenog druga, kolegu i prijatelja dostojanstveno ispratili.

I na groblju se deli sudbina sa narodom. Uostalom, od tih ljudi iz „vojnog vrha“ decenijama unazad se zahtevalo da dele sudbinu svoga naroda. U grobu su svi ravnopravni, pa je poneko bojažljivo pomenuo da je general koji je bio načelnik štaba Treće armije (u centru ratnog vira 1999), načelnik Vojne akademije, komandant Korpusa specijalnih jedinica, Komandant gardijske motorizovane brigade, predsednik Skupštine kluba generala i admirala Srbije, član Predsedništva SUBNOR-a Srbije, zaslužio da se priključi onima u aleji zaslužnih građana. Jasno je da je to nemoguće. Na dan agresije na SRJ u sredstvima javnog informisanja, posebno na televiziji, nije ni pomenuta vojska. Kao da nije postojala i nije ispalila nijedan metak u odbrani zemlje. Oficiri iz Srbije postoje samo u sudnicama, u kojima se traži i pronalazi njihov greh. Kao da niko i ne pomišlja na istinu i ne želi da pokuša da pročita brojne knjige objavljene u drugim državama o ratovima na prostoru prethodne Jugoslavije. Istina se zna.

Beskrajni strah marionetizovane bezbožne vlasti, od dojučerašnjih neprijatelja, i njena nesloboda iskazana je i prilikom sahrane generala Stojimirovića. Nikog odvažnijeg iz državnog vrha nije bilo na mestu gde se na kovčeg vrhunskog generala baca poslednji busen. Ostali su dosledni sebi oni koji su nesvetosavski prosledili svoje branioce u Haški tribunal i prihvatili da se srpski narod lažima optuži za zločine koje nije počinio. Ta slika je neizbrisiva i nikakva budućnost prosvećenih generacija neće je ispraviti.

Biti Srbin u Srbiji je istinski teško. Poznati srpsko-jugoslovenski general je sahranjen, a nekoliko dana posle sahrane, osim na sajtu SUBNOR-a i jednom blogu, nije objavljen nijedan podatak o tom činu u sredstvima javnog informisanja. Da njegovi zemljaci iz Bora i Negotina i saradnici iz „Beoforuma“ nisu objavili, ne bi se znalo ni da je umro mlad general-potpukovnik, kandidat za načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije. Mogli su umesto pristrasnog „naš general“, ili mondijalističkog „general osumnjičen za...“ da napišu bar: „Juče je na Bežanijskom groblju na Novom Beogradu sahranjen general Ljubiša Stojimirović, bivši... Televizije su ostale neme. Nije ništa objavljeno ni u vestima na sajtu Ministarstva odbrane. Sramota pred Bogom!

Sve navedeno je samo još jedan dokaz da u Srbiji ništa nije slučajno. Demokratija je pod savršenom kontrolom. Generala su zaboravili i Srbi i Jugosloveni, a to znači da je ipak bio poseban – svoj čovek. Pera i kamere u Srbiji prate neke druge ljude i druge događaje.

(Udruženje Ćirilica)