Стеван Мирковић: Некултурно је називати Сремски фронт „кланицом“

СФРЈ је имала способне тајне службе ОЗН, касније УДБ, („ОЗНА све дозна“ О. Давичо). КПЈ је у њих слала најбоље кадрове. Држава која нема јаке тајне службе је слаба држава, као Србија данас.

УДБА је са милицијом педесет година бранила земљу и народ од унутрашњих непријатеља, квислинга, немачких колаборациониста, а касније и информбироваца. Да се не заборави: преко 20.000 наоружаних одметника вршљало је Југославијом, све док нису побијени (1947). На списковима ратних злочинаца Државне комисије, а по налогу Савезника (Одлука Московске конференције из октобра 1943) налази се и преко 8.000 тешких злочинаца. Њих је јурио Јово Капичић, а највећег зликовца међу њима Дражу Михаиловића ухватио и предао суду. Није им он судио, како пише Д. А. Милић. Још мање су то радили генерали и адмирали ЈНА који у то време, и касније, раде свој посао - одбрану граница нове државе. Нова Југославија из рата излази као правно уређена држава са изабраним органима скупштинске и извршне власти, тужилаштвом и судством, милицијом, па је могла одмах приступити обнови и изградњи земље.

Још и ово: могу меродавно говорити о сукобу Словенија - ЈНА. Није настао због Мамулине куће, већ због тврдњи рупниковаца да је „ЈНА окупаторска армија“, „Словенија демилитаризована држава“. Као Начелник ГШ ЈНА 1987 - 1989. више пута сам преговарао са члановима Владе, ЦК и државним врхом Словеније о томе. Није ишло. Хтели су што пре у нову Аустроугарску. И успели су. Данас су стуб НАТО на Балкану.

ЈНА је у тим тешким данима извршила свој основни задатак и сачувала државне границе од агресије споља. Она је остала најдуже верна СФРЈ, не да би је спасла као целину, јер она је разбијена на 14. конгресу СКЈ јануара 1990, па се није ни имало шта спасавати ни чувати, већ да смири политичке страсти и да се растанемо у миру. То нису хтели ратоборни лидери свих република, желећи да се овенчају славом ослободиоца и творца нове националне државе. Кучан је са „Европа здај“ хтео да се први увуче у буљу ЕУ. Туђман сања велику Хрватску. Алавом С. Милошевићу и СПС није било доста српских држава па ће формирати још две итд. Нема ЈНА ништа са разбијањем СФРЈ - њу су оперативно докрајчиле републичке владе и скупштине те ЦК СК република уз идеолошко објашњење својих националних институција академија наука, цркве, штампе, књижевника, итд.

Ниједан генерал ни официр, ниједна јединица ЈНА није окаљала своју част нити учинила ратни злочин у бесмисленом грађанском рату 1991 - 1995. Ниједан од њих није се обогатио, али су многи официри и генерали изашли из овог рата као сиромаси изгубивши све што су стекли за пола века напорне службе и сада почињу живот испочетка. Цинизам о „генералској памети“ остављам по страни јер превише асоцира на уличне расправе и дијалоге.

Што се тиче „фараонских привилегија“, од којих се у тексту наводе две, три (монденска летовалишта и зимовалишта, ексклузивне продавнице, путовања у иностранство итд.) Ништа од тога - имали смо војне продавнице (војна одећа и обућа), војна одмаралишта која су користила сва активна војна лица и грађанска лица на служби у ЈНА. Сви смо равноправно „ чекали у реду“ за стан, који се није додељивао по чиновима, већ по броју чланова породице, полу и узрасту деце, здравственом стању. Прописи о томе су били строги. Лош је манир неких јавних радника и новинара да о томе пишу слушајући кафанске коментаре. Лични стандард нам је био бољи од осталих грађана због тешкоћа, ризика и напора у војној служби и мислим да је то народ разумео.

Ни историја није јача страна Д. М. Некултурно је називати Сремски фронт „кланицом“. Хиљаде београдских омладинаца и омладинки похрлило је тих дана тамо - тај фронт је био наша 1941. Били смо сви добровољци, не старији од 16, 17 година. Помисао на то време чини ме и данас пресрећним. Могао сам да бирам - ићи међу борце на фронт или „подвити реп“ и сакрити се док опасност не прође. И данас то учешће у рату сматрам најлепшим делићем свог дугог живота. А моје благо је писамце које сам написао ноћ уочи одласка на фронт „Мама, ми одосмо на Берлин“, мислећи и на брата Жику који је, такође, ту ноћ одлазио.

Био сам поносан и на то што смо ми једини на свету имали три националне државе: Србију, те Хрватску и БиХ, у којима смо били конститутивни народ.

На крају, наш државни врх имао је своје критерије о заслужним функционерима и о томе доносио своје прописе, нарочито када се радило о људима који су свој револуционарни рад започели још у Краљевини Југославији, па им је за заслуге давао и веће повластице.

Аутор је генерал у пензији и бивши начелник генералштаба ЈНА 1987-1989.

(Данас)