Срђан Драгојевић: Нико у ЕУ није изгубио свој идентитет па нећемо ни ми

СРПСКА политичка сцена је таква каква јесте, бољу од ње немамо, и константна кукњава је сасвим контрапродуктивна. Чињеница је да живимо лоше и да желимо ефикасну и праведну власт. Нема више „неприродних“ коалиција, како су називали ову створену пре четири године. Након ових избора постојаће само „природне“ коалиције, а то су оне које ће грађанима омогућити социјалну државу, праведно друштво, сигурност и низак степен корупције. Национална питања постаће сасвим секундарна. За мене је то добра вест - каже у разговору за „Новости“ редитељ Срђан Драгојевић, који је својим новим филмом помирио регион - „Парада“ је најгледанији српски филм у Словенији и БиХ, а у Хрватској, где се још приказује, ускоро би могла да потисне најгледанији хрватски филм у последње две деценије и постане апсолутни хит. Његова прича о геј прајду добила је недавно и три награде на фестивалу у Берлину.

Од октобра 2010. Срђан Драгојевић је члан ГО СПС.

* Не треба бити политички аналитичар па приметити да код нас није јасно дефинисан јавни простор на центар, левицу и десницу?

- Није. Али, то су питања која мене сасвим слабо занимају. Зато што ме занимају ствари које не садрже никакав идеолошки призвук, никакву конфронтацију. Какве има везе да ли је неко на левици или на десници ако се ми договоримо да је од виталног интереса да обновимо домове културе у градовима где нема биоскопа и књижара? Потпуно је небитно ако са неким имам другачије ставове по питању решавања статуса Косова ако се слажемо да треба променити закон, и да се фасаде половине кућа у Србији морају омалтерисати и окречити да би наша земља изгледала лепше и боље.

* Значи, нестаје оно што се зове идеолошки противник?

- Можемо ми сто пута бити идеолошки противници, ако заједно видимо да су нам гранични прелази ругла од лима и селотејпа, који дају лошу слику о нама као народу. Можете рећи да банализујем ствари, али ја ћу вам рећи то је политика - стотине малих ствари које се могу унапредити да сви живимо боље.

* Да ли је будућност заиста само у повратку левичарским идејама?

- Људе који осећају да живе у неправедном свету и који желе правду и једнакост плашити „бауком“ тоталитаризма је, најблаже речено, подло. Свет у коме живимо није исти као онај у двадесетом веку, а, опет, тешко је замислити већи степен тоталитаризма од оног који нам је наметнула власт корпорација и тајкуна.

* Када кажете да је СПС сазрео, да ли то значи да су све партије сазреле и да смо прескочили лустрацију?

- Нисмо. Али, нисмо прескочили ни теме везане за партизане и четнике. Знате, једна Немачка се за тринаест година подигла из рушевина и освојила Светско првенство у фудбалу већ 1958. А ми се седамдесет година после рата још бавимо четницима и усташама. Одбијам да учествујем у „мамлазлуцима“ ове врсте. Срећом, одбијају и многи други. Делом и због тога, „Парада“ је тако успешан филм.

* У чему је највећа разлика између српске левице, ако је има, и европске, а шта је оно што им је заједничко?

- Српска левица још увек мора да носи крст деведесетих, али тај крст након ових дванаест неуспешних година морају да понесу и странке које су се залагале за либерални капитализам. Стартне позиције пред ове изборе су тако изједначене и нико неће трчати без терета на плећима. Ипак, левица и у Србији и у свету има историјску шансу да, након ужасне кризе која је погодила свет, заустави „точак“ историје који је негде у осамдесетим годинама кренуо ка новом облику феудализма - неправедном и нељудском друштву, покретаном искључиво похлепом.

* Коју ће популацију грађана на изборима „гађати“ СПС?

- Верујем да су то сви они који сматрају да су права на бесплатно здравство и школство неотуђива људска права, они који верују да је задатак државе да штити све појединце, поготово оне слабије, који се нису снашли у суровој и неправедној транзицији, али и оне који су другачији од већине.

* Да ли је СПС у стању да гарантује права свим мањинама у Србији, укључујући и ЛГБТ популацију?

- Мислим да је господин Дачић то показао 2010, када је једини учинио нешто конкретно и практично везано за заштиту ЛГБТ мањине. Но, дефинитиван одговор на ваше питање могуће је дати тек након темељне реконструкције правосуђа. И то није питање само ЛГБТ популације, то је везано за све нас који не можемо безбедно са децом да одемо на фудбалску утакмицу, да живимо опуштено и нормално. Не више од десет хиљада људи буквално малтретира Србију, малтретира седам милиона људи у овој земљи, док правосуђе не чини ништа да процесуира те људе са поремећајем личности, у чијем понашању доминирају агресивни импулси.

* Како коментаришете процене да ће кампања за изборе која је већ увелико започела бити немилосрдна, зар нисмо деведесетих прошли све прљаве кампање?

- Надам се да неће. Доста нам је било „буке и беса“, расипамо невероватну количину енергије која може бити усмерена у нешто продуктивно. Овако, трошимо се на ствари које су, заправо „трице и кучине“, и које не помажу да живимо у бољем, срећнијем и праведнијем друштву.

* Да ли је Србија заиста „котао пред пуцањем“, како тврдите, може ли се уопште данас догодити нека врста социјалистичке револуције?

- Не смемо у том предвиђању користити аршине двадесетог века. Историја се понавља, али не на идентичан начин. Носиоци великих промена неће бити радничка класа, већ огромна већина младих, компјутерски образованих људи свесних вредности правде и солидарности.

* Као једно од добрих решења за државу навели сте Путинову методу одузимања капитала од тајкуна. Да ли би нама могао да се догоди неки „српски Путин“?

- Тешко је то очекивати уколико остане постојећа констелација снага, јер се са овом садашњом десила најсуровија, најнепоштенија и најбржа приватизација у историји транзиционих земаља. А пошто су нас тајкуни толико опљачкали у овој деценији, можемо да кажемо да су они природни ресурси Србије и да молимо бога за њихово здравље. Јер, можда само треба лепо да их „замолимо“ да нам врате то што су нам узели. Али, за то је потребна нова влада, нова храброст, друштвена одговорност и осећај за правду.

* Како видите Србију једног дана у Европској унији - шта ћемо јести, шта возити, шта говорити...?

- Јешћемо храну, возити кола и говорити својим језиком. Нико у Европској унији није изгубио свој идентитет, па нећемо ни ми. Мислим да је људима и интелектуалцима који живе на Западу луксуз да критикују лоше стране Европске уније и глобализације, јер су њихови проблеми далеко мањи од наших, и у многим стварима другачији. Нисмо у истој позицији, овде се људи боре за преживљавање и голу егзистенцију, гушимо се у елементарним проблемима, и једини пут да их решимо јесте улазак у Европску унију, свидело се то некоме или не.

* Да ли су филмови који се баве питањем социјалне и сваке друге правде ваше будуће опредељење?

- Могуће. Иза претходне, мени лично, веома неуспешне деценије, макар је остало неколико сценарија које бих желео да снимим. Након „Бодљикавог прасета“ волео бих да снимим „Шкартове“, филм који за мене представља трилогију са „Лепим селима“ и „Ранама“. Имам и пројект који се зове „Атомски здесна“, који говори о продаји „тајм шеринг“ апартмана људима из екс-Југославије. То је трагикомедија о либералном капитализму у региону, који је заиста личио на ону вежбу из ЈНА, када се десетар дере - „Атомски здесна“, а ви се баците лево и - преживите. За разлику од ЈНА вежбе, у реалности је та атомска бомба експлодирала. И слабо је ко преживео.

* Како бисте проценили степен менталног здравља нације, пошто сте и психолог по образовању - да ли ћемо и ово што данас живимо можда звати „добра, стара времена“?

- Не верујем. „Добра времена“ су увек она када сте млади, пуни полета и енергије, па макар су околности тешко подношљиве. Парадоксално јесте, али за многе моје вршњаке, нама који се ближимо петој деценији и те деведесете су биле „добра времена“. Сва времена су добра ако верујете да се вреди борити да остварите свој лични, мали, „делић сна“, ма какав он био.

* Изјавили сте да је једини лоби коме припадате - лоби Југословена. Како бисте дефинисали идеју југословенства, шта би то данас значило, после свега?

- Рекао сам то због наречених „ЦИА, снајка“ теорија завере да је, тобоже, некакав „геј лоби“ финансирао филм, затим, некакве стране организације које хоће да „затру“ наше „традиционалне вредности“ и тако даље. Ако је неки лоби одговоран за „Параду“, то је „лоби“ пријатеља који су направили овај филм, глумаца и аутора, особа које су рођене у Југославији, које су проговориле на српско-хрватском или хрватско-српском, и које се на сваком педљу бивше државе осећају као код куће. Десница у Хрватској је на овај појам алергична, јер сматра да је то некакав нови српски империјализам, „домаћи“ десничари виде у томе издају националних интереса, а за мене је та ствар једноставна. Говоримо истим језиком, имамо исто наслеђе и културу, нормално је да сарађујемо. Ако се око тога слажемо, није битно како називамо територију, са преко двадесет милиона становника, на којој живимо.

* Шта је разлог тако великом успеху „Параде“ у региону, где је њено одржавање акутан проблем, и ко чини публику вашег филма?

- Јесте, проблем је акутан, није хроничан. Хистерија и мржња према ЛГБТ заједници организована је од стране једног броја тајкуна, њихових медија, и спроведена помоћу паравојних формација њихових батинаша, фашиста и шовиниста. Незадовољство народа због неподношљивих услова живота изазваних бахатом, зверском приватизацијом, монополима и отимањем друштвеног власништва, они усмеравају ка слабијима и другачијима, како тај бес не би био усмерен ка њима. А што се тиче публике, „Параду“ гледа невероватно широк спектар различитих људи. Ја се често шалим да сам направио филм за „просечног хомофоба“. Али, у тој шали има и зрнца истине.

(Вечерње новости)