Спирос Икономидис: Косово може да постане замрзнути конфликт

Кључна одлика сукоба током 90-их година је у томе што су то били сукоби унутар држава, а не између њих. Сомалија, Камбоџа, бивша Југославија, Руанда, Сијера Леоне, Источни Тимор, све су то унутрашњи сукоби – каже у разговору за „Политику“ професор на Европском институту Лондонске школе економије и политичких наука Спирос Икономидис. Нова књига на српском језику професора Икономидиса „Интервенционизам Уједињених нација 1991–2004“, која ће бити представљена вечерас у „Аеро клубу“ у Београду, описује нови међународни поредак у настанку, кроз анализу девет сукоба у овом периоду.

– После завршетка Хладног рата, Уједињене нације као симбол међународне заједнице постају много активније, појавило се више могућности за нову врсту међународног система, где би водећа улога више не би била само у очувању, већ много више у стварању мира – каже Спирос Икономидис, који је и заменик директора Хеленског центра при Лондонској школи економије.

Ови догађаји поклапају се са завршетком Хладног рата, када улога и одговорност САД у свету постају много већи?

То су очекивања од новог међународног поретка. Већ од 1991, и рата у Заливу, ми имамо нови међународни поредак и нову улогу УН у међународним односима.

То су, заправо, били покушаји САД ка успостављању новог поретка у појединим деловима света?

Да, али не само САД, мада је њихова улога највећа, као и њихов удео у финансирању УН. Ако погледате операције представљене у овој књизи, видећете да то нису операције САД, већ међународне заједнице. Књига управо и анализира где и како се УН чиниле грешке.

Како видите ситуацију сада, после 10 или 20 година?

Мислим да УН постају значајније, као представа нечега што треба да буде нови облик међународног друштва у коме треба да подржавамо људе који у у невољи, који су угрожени сукобима. Међутим, конфликт у Ираку 2003. показао је да нису УН једина организација која се бави овим активностима. Ако се сећате, један број европских држава тада није подржао Америку у инвазији на Ирак, јер није постојала одговарајућа резолуција УН.

Ипак, ове земље подржале су Америку у случају Косова четири године раније и без одобрења УН?

Не баш све, али јесу. Међу западним земљама појавила се 1999. идеја хуманитарне интервенције, која даје право мешања у унутрашње ствари других држава ради заштите људских права. То их је увукло у ситуацију у којој су државе биле одговорне за ту заштиту и као исход сте имали интервенцију. Те државе нису имале право да штите те људе, али су имале дужност. И то се показало као проблематично.

Показало се и да конфликти који су од старта решавани без ауторитета УН и даље тињају?

То је тачно, али имате и пример Сомалије, где је ситуација данас можда још гора него 1992. године. Тада смо то звали „неуспела држава“, а сада ситуацију тамо називамо „замрзнути сукоб“. То је сукоб који не може да се реши јер тамо на терену нико не исказује такву жељу.

Које су добре, а које лоше стране таквог интервенционизма УН?

Можда се неки неће са мном сложити, али мислим да је добра страна што је створен већи степен међународног консензуса у вези са сукобима који воде у хуманитарну катастрофу. Лоша страна је то што су УН ипак само скуп држава, па решења која нуде нису увек и најбоља, као што је био случај у Руанди.

Како видите Косово данас, 11 година после сукоба? Да ли је то држава или није?

Са становишта косовских лидера који су прогласили независност то јесте држава. Такође и са становишта оних држава које ту независност признају. Имамо чудну ситуацију да већина држава не признаје независност, али да су међу онима које признају неке од најзначајнијих земаља света. Тако се створио неки баланс на међународној сцени по том питању. Поводом Косова смо у неким стварима и даље тамо где смо били 1999. године. Јер, и Резолуција 1244 помиње две паралелне ствари: с једне стране сувереност државе, а с друге кретање ка аутономији. Те две ствари је тешко ускладити и зато је статус и даље споран. И даље верујем да је, с једне стране, НАТО интервенција на Косову била искрен покушај да се спречи нешто што је неморално, али да с друге стране она није донела нужно решење проблема. Ситуација може да се развије у замрзнути конфликт.

Да ли сматрате да би, уместо глобалне организације какве су УН, више успеха имале регионалне организације попут НАТО-а?

У два поглавља књиге, у случајевима Босне и Косова, наводим примере одличне сарадње УН и НАТО. Проблем је у томе што НАТО, историјски, представља западни свет и због те чињенице долази до различитих мишљења и противљења НАТО-у. Увек се поставља питање: у чије име НАТО ради? Да ли у име међународног система или САД? И то збуњује понекад. НАТО углавном наставља тамо где УН не могу даље.

Околности су сада измењене, улазимо ли у еру мултиполарног света?

На почетку периода који књига описује био је то униполарни свет и многе иницијативе су у УН долазиле из САД. Сада имамо све више основа да говоримо о мултиполарном свету. Један новинар је 90-их рекао у „Њујорк тајмсу“: „Ми имамо нови међународни поредак, али још увек не знамо шта он представља. То и данас важи, транзиција још увек траје“.

(Политика)