Хроника

Шпигл: Да ли је свет на ивици банкрота?

Штампа
петак, 12. август 2011.

Пре скоро три године глобална економија је била на ивици амбиса када је пукао балон на америчком тржишту некретнина. Да би спасиле презадужене банке и осигуравајуће компаније, западне владе су позајмиле саме себи огромне количине новца. Примењен је опсежан стимулативан програм, док су централне банке преплавиле економију јефтиним новцем. Као што је истакао бивши немачки министар финансија Пер Штајнбрик: „Против ватре се борило ватром".

Ове мере су помогле да се спречи економска криза налик на Велику депресију 1930-их, али су тиме "запаљени"  штабови светских економских "ватрогасаца". Сада се поставља питање: ко ће спасити спасиоце? 

Запад није био никад слабији од Другог светског рата и никад криза није истовремено парализовала Европу, Америку и Јапан. Проблем је што водеће индустријске земље не спутавају само утицај такозваног "слободног света" већ прете и глобалној економији. 

САД на путу ка статусу “банана-републике”

 „Наша земља се не суочава само са дужничком већ и кризом демократије", подсећа „Шпигл" на текст „Њујорк тајмса". 

Економиста и нобеловац Пол Кругман писао је поводом договора републиканаца и демократа у последњи час да ће то "одвести Америку на дуги пут ка статусу банана-републике". У скоро половини америчких изборних округа или републиканци или демократе имају јасну већину. То значи да нема дијалога између два блока. Политичари треба да се плаше једино критике унутар своје партије на изборима за њеног кандидата за неку функцију (primaries). 

Кини прети инфлација

Живот постаје све скупљи и у Кини, која се сматра "светском фабриком". Цене животних намирница су порасле у јуну за 6,4 одсто, што је највећа стопа у последње три године. Свињетина је поскупила за више од 50 одсто од јуна прошле године.Све је веће незадовољство становништва због раста цена.Нелагодност расте и због погоршања економске ситуације у Европи и САД, који су најважнија тржишта за кинеску изразито извозно оријентисану привреду. 

Кинеска економија, друга по снази у свету, већ се суочава са ризиком "прегрејавања" јер већ  годинама расте по стопи већој од 10 одсто. Кинеске власти настоје да осигурају "меко спуштање" своје економије. Централна банка је пет пута повећала каматне стопе од октобра прошле године. Међутим, слабљење грађевинског сектора - кључне индустријске гране у Кини - вероватно ће повући са собом и друге. 

Свет је ближи економском слому него икада од избијања глобалне финансијске кризе, мада су владе у много чему у бољој позицији него 2008. године. Тачно је да су многе западне државе акумулирале огромне дугове. Али, за разлику од пре три године, сада нема хаотичне несолвентности која прети да гурне банке у амбис. Западне владе располажу механизмима за суочавање са дужничком кризом. 

Међутим, уобичајена "кризна"  дипломатија са телефонским конференцијама и обећањима о одлучној акцији нису довољни да умире тржишта. Сада су потребне ефикасне одлуке, на обе стране Атлантика. 

Изостале суштинске реформе

Сама фискална политика неће решити дужничку кризу. Неопходне су структуралне реформе целог финансијског система, пише Ха Јун Ченг у „Гардијану". 

Дебата се фокусира на питање како контролисати буџетски дефицит са доминантним ставом да се он мора брзо смањити, и то углавном кроз редукцију социјалних програма, док критичари сматрају да су неопходни краткорочни фискални стимуланси и дугорочно резање буџетског дефицита са већим ослањањем на повећање пореза. 

Ма колико је ова дебата важна, то не би требало да скрене нашу пажњу са ургентне потребе да се реформише финансијски систем, чија нефункционалност је у срцу ове кризе. Један од најочитијих примера јесте позиција агенција за кредитни рејтинг, чија су некомпетентност и цинизам евиденти од почетка кризе 2008, ако не и пре тога. Упркос томе, ништа није урађено, па се због тога суочавамо са апсурдом - земље на европској периферији су приморане да радикално мењају социјални уговор по диктату ових агенција, а не кроз демократску дебате. 

Да ли је то било неизбежно? Једва. Могла је да се формира јавна агенција за рејтинг (на пример, агенција УН), која не би наплаћивала своје услуге и радила би свој посао објективније. Истовремено би постала ефикасна конкуренција садашњем олигополу - "Стандард енд Пур", "Муди" (Моодy) и "Фич" (Фитцх). 

Други пример неопходних финансијских реформи, чије запостављање сада прогања као дух, јесте увођење међународно договорених правила о банкроту државе. У решавању дужничке кризе у еврозони, једна од највећих препрека јесте одбијање оних који поседују обвезнице да преузму део терета, тврдећи да је то против основних принципа капитализма. 

Међутим, принцип да кредитор, исто као и дужник, сноси последице неуспешног зајма увелико се примењује на другим нивоима свих капиталистичких економија. Када компанија банкротира, кредитори такође трпе последице, тако што отписују део дуга, продужавају га или смањују каматне стопе. Предлог да се то примени и на државе када дођу у тешку ситуацију лансиран је још у време финансијске кризе у Азији 1998. године. Међутим, ова инцијатива је потиснута у страну зато што су владе богатих земаља подлегле утицају својих финансијских лобија. 

Ништа није урађено да се регулишу  "порески рајеви", који не само да лишавају владе прихода од пореза већ отежавају финансијску регулацију, истиче "Гардијан". 

Зашто ова криза није иста као 2008?

За оне који сматрају да драстичан пад на светским берзама последњих дана наговештава повратак на финансијски колапс 2008. године, одлука агенције "Стандард енд Пурс" да снизи кредитни рејтинг САД може се упоредити са колапсом инвестиционе банке "Лиман брадерс" 2008. године, што је означило почетак највеће кризе од Велике депресије 1929. 

Међутим, турбуленције на тржишту нису довољан доказ да се историја понавља. Постоје три кључне разлике између финансијске кризе која је почела пре три године и садашњих догађаја, пише Франческо Гуерера у „Вол стрит џорналу". 

Прво, њихови узроци су потпуно различити

Криза 2008. почела је са "дна"  (боттом) и кренула је ка врху (уп). Кренула је од преоптимистичне куповине некретнина, наставила преко машинерије за секуратизацију на Вол Стриту, са веома малом помоћи односно ангажманом кредитних агенција, и на крају тог ланца заразила глобалну економију. Дакле, слом финансијског сектора је изазвао рецесију. 

С друге стране, садашње невоље изазване су на врху (топ-доwн). Владе широм света због немоћи да стимулишу своје економије и доведу "своју кућу у ред", изгубиле су поверење бизниса и финансијске заједнице. То повратно изазива нагло смањење потрошње у приватном сектору и инвестиције, што изазива зачарани круг који води ка високој незапослености и успореном привредном расту. 

Друга разлика је можда најважнија. Финансијске компаније и приватна лица су обилато користили јефтине кредите уочи кризе 2008. Када је "балон пукао", немогућност отплате зајмова и њихово отписивање изазвали су дубоку рецесију. 

Овај пут проблем је потпуно другачији. Због малаксалости економије, компаније и појединци чувају новац са стране, не желећи да се додатно задужују, што резултира анемичном потрошњом и растом инвестиција. 

Трећа разлика је директна последица две претходне. Имајући у виду њену генезу, криза из 2008. је имала једноставно, мада болно решење: владе су морале да интервенишу како би осигурале ликвидност својих економија убацујући огромне количине готовог новца у реални сектор спасавајући банке од краха и снижавајући каматне стопе. 

То није била јефтина политика јер су владе широм света "упумпале" око хиљаду милијарди долара у систем. Такође, није било фер да порески обвезници подносе терет и плаћају за грехе других. Међутим, тај план је на крају имао позитивне ефекте јер је избегнута глобална депресија. 

Такав одговор данас, односно механизам, није на располагању. Садашњи проблеми нису изазвани недостаком ликвидности. Многе америчке компаније располажу великим количинама готовине. Њихови биланси нису вишу оптерећени дуговима. 

Кључно питање је хроничан недостатак поверења финансијских актера једних у друге као и неспособност њихових влада да подстакну економски раст. Ако би сада чак централне банке упумпавале додатне количине новца у економију која је већ "преплављена готовином", то би била слаба утеха. 

Велике компаније са негодовањем гледају на банке, које чувају огромне количине новца на сигурним рачунима, али који се не оплођује. Тако је Њујоршка банка повукла прошле седмице потез без преседана да наплаћује провизије компанијама које држе новац у њеним трезорима. 

Ове године, финансијски сектор не може да очекује од државних институција издашну помоћ. Да би изашла из овог ћорсокака, тржишта ће морати да се ослоне на властите снаге или да чекају да политичари у САД и ЕУ предузуму радикалне мере, као што су фискалне и реформе на тржишту рада у циљу постизања економског раста, закључује „Вол Стрит Џорнал".  

Приредио Драган Штављанин

(РСЕ)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]