Соња Ћирић: Овог пута је у праву

Имам 65 година и осам месеци, и не излазим из куће. Није ми право, али разумела сам да је то за моје добро и за добро других око мене, а размишљањем и анализирањем да ли је требало и могло другачије бавићу се кад корона прође.

Док сам у среду вече слушала председника Александра Вучића како ми до даљњег забрањује да се крећем где желим, другачије сам мислила. Нико ми никад није забрањивао да изађем из куће, нико, ни мама кад сам била дете. Ако ме неко пита колико имам година, ја га погледам у очи, кажем тачно колико имам не зато што нећу да лажем, него да бих чула коментар – стварно, ко би рекао, мисли(о)ла сам да си млађа. Зато ни не кријем године. Па ипак, председник ми је рекао да сам стара и да ће се до краја ванредног стања о мени бринути млађи. Ја нисам стара! Тачно је да сам у последње време нешто спорија и тиша него пре, али то је зато што ме боли нога и зато што су ми се десиле неке ствари које ни сањала не бих да ми се могу десити, а не зато што сам стара! Зашто би неко уместо мене ишао на пијацу, у којој баш уживам, кад заиста могу сама? Нико не сме да ме спутава, издваја, стигматизује, ја имам иста права као и свако други у овој Србији, а посебно не сме председник који ми се до малочас подсмевао зашто уопште размишљам о корони! Сад ми тај исти председник предочава да ће, ако не седим у кући трпети лекари и сви остали од подрума до крова нашег здравственог система!

Човече, што сам била бесна – не зна се!

Да ме је тад неко питао да ли мислим да је требало спровести другачије мере а не забрану кретања/полицијски час, одговорила бих да не мислим. Не бих могла ни за себе да гарантујем да бих седела у кући да ми није забрањено, па зато смем да тврдим да би и многи други шврљнули без обзира што знамо да је изолација једини лек и начин да се сачувамо. Неки од нас би мислили "неће мене" а неки "ништа му не верујем".

Међу пријатељима, колегама и осталима с којима контактирам ових дана, преовђује "ништа му не верујем". Пристали би да седе у кући да им је то неко други рекао, а не председник Вучић. При том, сви они знају да стручњаци других земаља и обичан народ из Кине, Италије и свих осталих подручја заражених короном препоручују изолацију. Да ли је могуће да је људима у Србији важније да оцрне политичког неистомишљеника него да сачувају здравље? И своје и туђе? Ако председник Вучић прича исто што и остали у свету, да ли то значи да не треба веровати целом свету?

Зар не би било логичније да се примиримо и прездравимо ову корону, како бисмо сачували енергију за хејтовање и све остало на ту тему? И тада ће нам, нажалост још више него сад, бити важно да се открије ко је улагао у оружје и зидање кула а не у здравство, па самим тим и због кога сад не смемо на ваздух и пролећно сунце. Расправа на тему шта би било да је било је доказано увек без смисла.

(Време)