Соња Бисерко: Рехабилитацијом Михаиловића Србија се одриче антифашистичке прошлости

Пред Вишим судом у Београду у току је поступак рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини и вође Равногорског покрета генерала Драгољуба Михаиловића.

Генерал Драгољуб Михаиловић стрељан је 17. јула 1946. године, након што га је Војни суд осудио за издају и ратне злочине. Захтев за рехабилитацију поднео је 2006. године његов унук Војислав Михаиловић. Захтевом је затражено поништење пресуде од 15. јула 1946. године којом је Дража Михаиловић осуђен на смрт и којом су му претходно одузета сва грађанска права. Занимљив је и податак да је Виши суд одбио сведочење учесника Народноослободилачког рата Риста Вуковића, који оспорава рехабилитацију Михаиловића. Процес је већ изазвао доста пажње како у Србији тако и у региону, и поново покренуо полемике око историјског места и улоге Драже Михаиловића. Забележени су и протести испред Вишег суда противника Михаиловића, као и ситније кошкање испред суда са припадницима Равногорског покрета.

Није рехабилитација, већ судски процес о судском процесу

Историчар Бранка Прпа за Дојче веле каже да је у јавности створена намерна збрка око суштине процеса који је у току. Наиме, вешто се маскира да ли је то процес за судску рехабилитацију Драже Михаиловића, или је то судски процес који преиспитује судски процес Дражи Михаиловићу 1946. године, истиче Бранка Прпа: „Цела ствар се заправо води као преиспитивање судског процеса Дражи Михаиловићу, који је против њега вођен, а потом се на основу резултата преиспитивања тог процеса заправо врши рехабилитација. Али, то једноставно није могуће а да не доведете у питање комплетан судски систем. Не може неко да буде оптужен за злочине, па да се преиспитује судски процес који је против такве особе вођен, а да заправо исходиште целог тог процеса бива ослобођење од било које кривице особе против које је вођен судски процес. Дакле, ствар је потпуно Монтипајтоновска. И цела та фарса, и цела та сапуница, заправо су производ овакве околности којом се на један хајдучки начин мењају историја и вредности систем“.

Знамо ко су били Дража и четници

Историја је дала свој суд о Дражи Михаиловићу, оцењује Бранка Прпа. Њега при томе није компромитовала такозвана „комунистичка историографија“, већ је он компромитовао самог себе и свој покрет током самог рата. Бранка Прпа стога наводи неколико неспорних чињеница о Дражи Михаиловићу, од којих је прва да је он био именован од Владе у избеглиштву за војног команданта југословенске војске у отаџбини:

„Као такав имао је задатак да се супротстави окупационим силама, на тадашњој раскомаданој Југославији, и то је друга чињеница. Трећа чињеница је то да он то није радио. Четврта чињеница јесте да су његове јединице ушле у злочин према цивилном становништву и према партизанима. Пета чињеница јесте да је тај злочин вршен на начин који је испод цивилизацијских норми 20. века, дакле да се искључиво користе клањем људи. Чињеница која следи након тога јесте да је од те исте владе у Лондону разрешен, односно наређено му је да распусти јединице и да се прикључи Народноослободилачкој војсци Југославије. Последња чињеница јесте да је краљ Петар II својим указом исту ту наредбу проследио, и епилог је да он ту наредбу није послушао и кренуо у борбе против партизана“.

Суд одбија сведочење жртава

Бранка Прпа наводи да се стога на темељу тих историјских чињеница може закључити зашто се садашњи судски процес и не води званично као процес рехабилитације: „Јер, да бисте некога могли да рехабилитујете, прво морате да докажете да није крив. Значи, отварате виктимолошко питање. Замислите, овај Виши суд при томе одбија сведочење жртава. Дакле, на суду нема виктимолошког питања, питања жртава, а цела ствар се образлаже тиме да се судски процес води око преиспитивања судског процеса. Ово је процес у коме се жртве не помињу, просто их нема, нити имају право да приступе суду. Ту је просто реч о једној манипулацији да се дође до резултата до којег иначе не можете доћи у ревизији судског процеса где ћете имати и питање жртава“.

Где припада Србија

Читав овај процес је погубан по саму Србију, сматра Соња Бисерко, председник Хелсиншког одбора за људска права у Србији, јер се она на тај начин одриче своје антифашистичке прошлости: „А како је то још увек темељна вредност саме Европе, врло је важно да се Србија најзад одреди око тога где припада, ком правцу. Значи, четници су у међувремену изједначени најпре са партизанима, да би у међувремену партизани били маргинализовани, и сада имамо четнички антифашистички покрет. То не само да вређа осећања Срба, односно грађана Србије и других Срба широм Југославије, већ и свих суседних народа, који су били под терором четника како у Хрватској, Босни и Херцеговини, а да не помињем и сам Санџак“.

Расправе о границама

Соња Бисерко примећује да је процес рехабилитације Драже Михаиловића подигао температуру у региону, и да свакако неће позитивно утицати на побољшање регионалних односа: „И посебно због чињеница да су ратови деведесетих, посебно у Хрватској и Босни, били вођени под симболима Драже Михаиловића и четничким симболима генерално. И друго, зато што је територија која је била зацртана у овим ратовима иста она која је била зацртана програмом хомогене Србије током четрдесетих година прошлог века“.

Преузимање четничке идеологије значи и могућ утицај на актуелне историјске догађаје, упозорава такође Бранка Прпа. Негирати партизански покрет, антифашизам, и АВНОЈ, значи тврдити да границе нису дефинитивне. То је идеолошка основа за неке будуће, могуће, расправе на тему граница, каже Прпа.

Ивица Петровић

(Дојче веле)