Слободан Самарџија: Зашто долази руски премијер

 И Русија и Србија су доживеле својеврсно преображење: одрекле су се социјалистичког система, прошле кроз политичку, економску и социјалну кризу.

Као што рекосмо, актуелни руски премијер је већ боравио у Београду, половином јуна 2001, а домаћин му је био председник тадашње Југославије Војислав Коштуница. Била је то дводневна посета, веома важна за односе две стране. Путин је у то време већ покренуо економски, социјални и војни опоравак Русије коју му је оставио претходник Борис Јељцин. У Југославији је прича била другачија. После промена 5. октобра, земљи је била потребна свака подршка из иностранства, посебно великих сила. Подсетимо, Војислав Коштуница је за своју прву посету једној страној престоници (2000), у смислу билатералне сарадње, изабрао управо Москву, где се и срео са Путином.

Од тада је много шта дошло на своје место, али је много шта и другачије.

Југославија (макар и онако умањена само са Србијом и Црном Гором) више не постоји. С друге стране, Русија је, у међувремену, повратила статус светске суперсиле, са САД је недавно постигла (какав-такав) нови Договор о неширењу стратешког наоружања (СТАРТ), Европу је учинила значајно зависном од својих енергената, широко је отворила путеве сарадње са азијским државама, посебно Кином. Путин већ три године није председник него премијер...

Србија овог марта није пред директним политичким притиском од стране Запада, као што је била приликом посете шефа руске државе Дмитрија Медведа (20. октобра 2009), када нам је руска политичка подршка поводом Косова била и те како важна. Значи, стекли су се сви услови да се учесници српско-руског сусрета на миру посвете договорима који би могли да донесу конкретну економску добит и једној и другој страни.

А у том сегменту и има највише простору за конкретна побољшања. У односу на претходни период, српски извоз у Русију је у протеклој години повећан за 53 одсто (износио је око 570 милиона долара). Ово не казује толико да смо урадили много, него да пре тога нисмо радили готово ништа. Кретање робе у супротном смеру, међутим, много је динамичније. Како казују подаци, у том погледу смо у мањку добрих – милијарду и шесто милиона долара (америчких).

Србија се у својој спољној политици определила за такозвана четири стуба који укључују Русију, САД, Кину и Европску унију. Ипак, на билатералном плану, и за Русију и за Србију заједнички партнер од посебног значаја јесте – Немачка. Премијер Путин је односе са тамошњим колегама градио годинама и подигао их на стратешки ниво. За Србију је чвршћа сарадња са Немачком најсигурнија карта за улазак у ЕУ.

Нема сумње да се интереси Русије и Србије у много чему поклапају, не само из традиционалних, религијских, културних и пословних разлога. Обе земље су доживеле својеврсно преображење: одрекле су се социјалистичког система, прошле кроз политичку, економску и социјалну кризу. Ратови на Кавказу, на бившим југословенским просторима и Косову оставили су дубоке трагове на обе стране. То је као последицу изродило екстремизам, корупцију, неповерење у државу као институцију...

Још је једна чињеница важна. Русија није признала нелегално проглашену независност Косова. Својим ауторитетом утицала је на многе државе да учине исто. Али, косовски случај је Москви на неки начин указао на чињеницу да „двојни стандарди” у међународним односима више нису – „забрањено воће”. Повраћено је поверење у сопствени статус „суперсиле“. Одлука председника Медведева да у августу 2008. војно интервенише у грузијским покрајинама Јужној Осетији и Абхазији умногоме је, управо због претходног косовског случаја, наишла на млаку реакцију западних земаља.

Можда смо се управо оптерећени наведеним проблемима из блиске и давније прошлости, овог пута у вези са предстојећом Путиновом посетом, определили за – гламур. А да ли ће руски премијер, као што се говорка, заиста одгледати неку утакмицу „Црвене звезде“, чији је покровитељ „Гаспром“, да ли ће тражити од Србије да одустане од учлањења у НАТО, да ли ће тражити нове олакшице за „Лукоил“, бржу изградњу нашег дела гасовода „Јужни ток“... можда ћемо сазнати 23. марта.

(Политика)