Слободан Самарџија: Вашингтон контролише новоизабрану владу Украјине

У новоизабраној влади бивше совјетске републике главну реч водиће Американци или људи повезани са америчким корпорацијама.

Док велики број Украјинаца има жељу да се окрене Западу, пре свега европским суседима чије вредности и начин живота желе да прихвате, новоизабрани лидери су изгледа склонији Вашингтону. Како другачије разумети чињенице да је, према речима новинара и аналитичара Патрика Смита изнетим на порталу „Салон”, нови министар финансија бивше совјетске републике постала Наталија Јареско, грађанка САД која је пасош Украјине добила заједно са назначењем на нову дужност.

Према тврдњама овог новинара, који је дуго радио за „Интернешенел хералд трибјун” и „Њујоркер”, поменута је бивши сарадник америчке владе која је чудним каналима у свој џеп стрпала стотине милиона долара од укупне суме намењене политичком приближавању Украјине Западу. Такође, он тврди да се Јарескова „прославила” безбројним сумњивим финансијским махинацијама, како преко својих, тако и преко туђих фирми.

А управо је министар финансија, дакле Јарескова, у обавези да се бори против корупције која већ годинама гуши украјинску економију.

Истовремено, Хантер Бајден, син америчког потпредседника Џозефа Бајдена, постао је члан управе „Буризма холдинга”, највеће украјинске компаније за промет гасом. Бајден млађи (44) у жижу интересовања америчких медија дошао је недавно, када је откривен податак да је отпуштен из резервног састава америчке армије јер је утврђено да је користио наркотике.

У украјинској влади удомљење је нашао и Литванац Ајварас Абромавичијус, партнер инвестиционе компаније „Ист капитал”, који је сада постао министар економије. Ако економија у Украјини још уопште постоји, коментарише Патрик Смит.

Укратко, све што се дешава са украјинским финансијама и што ће се дешавати у будућности, контролисаће – Вашингтон. А имајући у виду „склоност” Американаца ка самовољном контролисању туђих финансијских токова, јасно је да се Украјина, полако али сигурно, претвара у колонију САД. Усред Европе.

Није онда ни чудно што је у Врховној ради (украјинском парламенту), познатој по честим тучама депутата, већ дошло до нових физичких окршаја присталица новоизабране владе и опозиционара.

Све поменуто дешава се у тренутку када је амерички Сенат донео одлуку да у делове грађанским ратом захваћене земље армији под контролом Кијева пошаље помоћ у наоружању како би се лакше носили са побуњеницима у Донбасу.

После овакве одлуке, наравно, одмах је уследио одговор Москве у којем се помиње чак и обавеза слања руских трупа у Доњецк и Луганск. До сада, према изјавама московских званичника, у борбу на југоистоку Украјине ишли су искључиво добровољци. Отворено оружано мешање САД у тамошње догађаје из корена мења однос снага, што је у руској престоници оцењено, у најмању руку, као – опасно.

Овакав развој догађаја, без обзира на то да ли ће Украјина постати јединствена и федерализована држава или ће се једноставно распасти на два дела, објективно, одговара само Вашингтону, и никоме другом. Европској унији сигурно није потребна још једна чланица која није способна сама да брине о сопственим грађанима, а камоли да самостално води пословну политику. Посебно не у тренуцима економске кризе кроз коју пролази цео континент.

Осим тога, предност коју би за пословање у Украјини имале америчке компаније у односу на европске била би изразита, пошто у Бриселу тренутно и не размишљају да у Кијев пошаљу позив за придруживање ЕУ.

Другим речима, европски фронт супротстављања Русији могао би лако да се окрене на супротну страну – према САД.

Сами Украјинци у целој причи не би имали никакву корист пошто би паре које евентуално зараде тамошње компаније ишле на рачуне америчких банака. А банкари са оне стране Атлантика сигурно неће бити претерано болећиви према житељима некадашње социјалистичке земље. Напротив, и даље ће их посматрати само као губитнике хладног рата.

(Политика)