Слободан Самарџија: Русија - „контролисана демократија” за европску сутрашњицу

Русија улази у период социјалних напетости, јачања корупције, раста проблема у вези са прекомерним уживање у алкохолу, „декларативних мера политичке елите, која ће се наћи ван сваке контроле друштва”, и – пада ауторитета државне власти.

Ово није прогноза међународних институција, или „страних плаћеника” и „смутљиваца” из редова руске опозиције. Овако блиску будућност виде аналитичари руског министарства унутрашњих послова у анализи названој „Обезбеђивање јавног реда и мира и борба против криминала”, обелодањеној крајем протекле недеље.

У наредне три до пет година Русију ће, како сада ствари стоје, водити актуелни премијер и бивши председник – Владимир Путин.

Два дана пре изношења у јавност ове анализе, Путин се обратио житељима Русије. Био је то уобичајени годишњи разговор са грађанима у којем су они постављали питања, а премијер одговарао. Цела прича је овог пута била „зачињена” тек окончаним парламентарним изборима, са свим сумњама у њихову регуларност, као и намером Путина да се од марта 2012. врати у Кремљ – да се прихвати решавања проблема из министарског извештаја.

Путин сматра да је спреман за тај задатак. То је, на известан начин, показао током поменутог телевизијског разговора. Приметни су били његова самоувереност и спремност да одговори на свако питање.

Одлучан став да су парламентарни избори одржани 4. децембра били „поштени”, да су „весела лица” демонстраната на московском тргу Балотнаја „производ његове ере”, и да су митинзи сличног типа сасвим у складу са демократским уређењем у Русији, јасан су показатељ да Путин тачно зна где се враћа и да од тог повратка не одустаје.

Потврда наведеног су и лаконска најава да ће садашњи шеф државе Дмитриј Медведев преузети управљачку палицу у будућој влади, као и став да је опозиционар и олигарх Михаил Прохоров човек са којим се да сарађивати. Прохоров, Путинов противкандидат, недавно је затражио да на слободу буде пуштен Михаил Ходорковски, бивши власник компаније „Јукос”, и, по многима, најопаснији Путинов противник.

Укратко, могло би се рећи да премијер у председничку предизборну кампању улази унапред сигуран у победу, свестан да на том путу неће имати озбиљнију конкуренцију.

Околности су по Путина повољне и на спољном плану. Упркос многобројним гласовима са Запада да његова кандидатура за трећи председнички мандат превазилази оквире демократије, несумњиво је да се у том смислу све завршава на пуком ламентирању, без конкретне акције. Проблем је и то што се и Европа окреће такозваној контролисаној демократији, по много чему карактеристичној за Русију.

Како у часопису „Контрапункт” пише француска аналитичарка Софи Кентен-Адали, „у ваздуху се осећа паника”. И не зна се да ли струји са стране Кремља или је узрокује немоћ европских држава.

„У Москви, Михаил Горбачов (последњи председник СССР-а) приклонио се нарастајућем незадовољству грађана и захтевима за поништење резултата недавних парламентарних избора. Истовремено, на јужној периферији ЕУ бирачи такође све отвореније исказују неслагање са жестоким економским мерама које им намеће Брисел, а по директном диктату Немачке и Француске.”

То не значи да Путину остаје тек да сачека март 2012. па да се славодобитно врати у Кремљ. Ситуација у Русији није иста као оне 2000, када је од, тада већ болесног, Бориса Јељцина први пут преузео председничко жезло.

У тим временима, у руинираној земљи, сваки помак набоље, па и најмањи, доживљаван је као велики успех. Руси данас нису гладни, не гину по кавкаским ратиштима, не губе подморнице на нуклеарни погон, заборавили су на терористичке нападе с краја деведесетих, имају приступ светским медијима, било путем телевизије, било кроз Интернет, могу да путују. Једноставно, кораци ка бољем данас су – краћи.

Свега тога свесни су и Путин и његови европски саговорници. А у међусобној интеракцији ове две стране, чини се, Запад на повратак бившег председника све више гледа као на нешто што је ипак боље од потпуне непознанице коју би донео неки други газда Кремља.

Уосталом, у Москви су обећали да посрнулу ЕУ помогну са 10 милијарди долара, руски гас несметано тече са истока на запад континента, инвестиције иду са једне на другу страну, спорних тачака практично и нема.

Европи, са свим њеним садашњим мукама, сигурно не би одговарало да се у Русији створи ситуација какву најављује тамошње министарство унутрашњих послова. Имати за суседа земљу, па још тако велику, у којој царују социјалне напетости, корупција и сличне пошасти, и у којој власт нема начина да све то контролише, мало је коме у интересу.

Можда је повратак Путина, ипак, ваљана опција.

(Политика)