Slobodan Reljić: Svi predsednikovi tajkuni

Šta je Milan Beko hteo da poruči našem Predsedniku i zašto društvu iz Šekspirove Predsednik nikad neće pojasniti onu rečenicu koja mu se otela onog tmurnog dana na Pešterskoj visorani.

DOŠLO VREME DA SE RASTAJEMO

Ako je ovih dana pridremao pored upaljenog televizora u slatki popodnevni san građanina Srbije ušetao je sonorni a gotovo proročki glas koji je kao „vrani gavran“ doleteo sa Pešterske visoravni: “Za njih ne bi bilo korisno da me bilo ko iz kluba bogataša proziva!“

U tom stanju „među javom i med snom“ građanin bi mogao da se upita: ko je taj čovek? Kakva jasna poruka! Srbija čeka taj glas. Dosta je ovih „nejakih Uroša“. Konačno neko da tako beskompromisno objavi rat „bogatašima, proklete im duše“?

Polusan je kao voda ponornica, te sanjara muči više pitanja nego što je moguće u tom stanju „ukačiti“ odgovora. Ko je to, bre? Hrabar neki čova. Hej, na tajkune udario, da „na delove ne razdrobe carstvo“. Šta mu je motiv? Liči na poruku koja je lična, ali za dobrobit naroda. Sve se slilo u Jedno: on, „država to sam ja“ i dobri narod. Ministar policije a ni tužilac nije, jer oni se za svaku sitnicu moraju pozvati na zakon. Patrijarh naš nije jer on ni svojim podanicima koji zaduže parohije ne može upravljati kad su način naplate, primanje deviznih uplata u gotovini i samovoljne tarife u pitanju. Neki stari član KPJ nije jer su se njihova deca u međuvremenu tako lepo snašla da se oni zarad budućnosti unuka nerado sećaju „greha mladosti“. Robin Hud nije jer bi zla televizija i njega okrenula protiv Srba da danas u Šervudu obitava…

I – kad se građanin probudi saznaje da se to, u stvari, njegov predsednik Srbije rasrdio na Milana Beka koji je zloupotrebljavajući „slobodne medije“, zamislite, posavetovao njega Borisa Tadića da „neko od uspešnih ljudi iz DS treba da pokaže kako sprovesti tu ideju“. Onu veliku predsednikovu ideju na kojoj je svojevremeno kabinet u svoj svojoj zauzetosti, u punom sastavu, morao raditi do kasno u noć, a koja je glasila: da je vreme da neki (obavezno neimenovani!) tajkuni „vrate deo bogatstva koje su stekli poslednjih decenija“. I kakva drskost od tog Beka. On upire prstom na organizaciju za koju je predsednik nedavno jasno garantovao da ima „najviše demokratskog kapaciteta“. I umesto da je srećna Srbija što ima takav instrument u ovom odlučnom vremenu, mračne sile kreću u destruktivno crnjenje svega što je progresivno. Sad se navijačima, ekstremnoj desnici i nekim delovima Crkve pridružuju i neki pojedinci iz redova kapitalističke klase.

Ej, bre, Milane kućo stara, donedavni prijatelju, šta ti znaš o Demokratskoj stranci? Slušaj, ‘vamo, Jelena Tirvan, glavna partijska teoretkinja svima daje na znanje „da svako ko je u DS deli socijaldemokratske vrednosti i ima osećaj za društvenu solidarnost“. Svako, čoveče! Šta bi Karl Kaucki dao da mu je pola od toga polazilo za rukom. A možda je to zato što se Jelenina stranka ne zove „socijaldemokratska“, jer socijalizam je jedna tako antisolidarna ideja da se socijaldemokratama posrećilo kad su uspeli da privuku DS svojoj internacionali. Kad bi, Srbine, socijaldemokratski portparoli po Evropi slobodno govorili o svojim članovima „koji pomažu onima koji nemaju, ali da im to ne služi da od toga prave marketing“. Pa, ni Franjo Asiški nije uspevao da okupi takve ljude. Daju kao na ikonu u crkvi. Koliko ko može, veli Jelena. I protivno svim zakonima matematike: daju da niko ne zna, a oni sami sve više imaju, što se vidi iz aviona. Još od Isusa iz Nazareta to nikom nije polazilo za rukom.

Zato je demokratski izabrani predsednik tu da prezre antidemokratsku demagogiju „ličnog primera“ na koju se Beko poziva. To se rabilo u onom samoupravnom socijalizmu. I šta? Draža Marković, bivši predsednik Republike Srbije, kad je u poznim godinama silazio u „Maderu“ nije imao ni za kafu. Neće se demokratski lideri primati na te prevaziđene fazone. Šta, da se on predsednik demokratske Srbije na putu za evroatlantske integracije vozi u „puntu“ zato što je demagog Putin uzeo džip marke „lada niva“? Može biti da narod voli tu rusku demagogiju, ali ne može se prelaziti preko starih znanja naših prijatelja Turaka, preko onog čuvenog pronalaska Selima vezira: /Pučina je stoka jedna grdna -/dobre duše, kad joj rebra puču.

Dobro, predsednik jeste malo pretio onom rečenicom. I to je veština vladanja. Uostalom, Srbija je zemlja egalitarizma i bogataši i njihova imovina neće ovde nikad uživati neku „neograničenu podršku“. Nisu je uživali ni onda kad je predsednikova stranka podržavala bezobalnu, nekontrolisanu privatizaciju i totalnu rasprodaju u ograničenom vremenskom roku. Jer jedino je to valjda neupitno: da demokratska stranka u demokratskoj Srbiji, može da ima ista prava i ulogu kao i komunistička stranka u komunističkoj Srbiji: da vizionarski (komunisti su to zvali avangardno) ide ispred proste „volje naroda“.

I šta sad? Ništa. Predsednik je tu veliku preteću misao u sekundi lepo i pažljivo, na očigled demokratske javnosti i demokratskih medija, spakovao u mali džep svog sakoa kao ukrasnu maramicu i odlučno „zatražio od Vlade Srbije da pronađe mogućnost da najbogatiji ljudi u Srbiji podnesu teret ekonomske krize i da deo njihovog bogatstva bude uključen u stvaranje novih šansi za građane otvaranjem novih radnih mesta i za školski i zdravstveni sistem“. Još je glasno i jasno rekao, javljaju novinari s lica mesta, sa Pešterske visoravni gde je predsednik otišao da trasira još jedan auto-put, da on „ne zna na koga je iz Demokratske stranke Milan Beko mislio kad je rekao da treba da vrati deo svog bogatstva“.

Posle su se u komentarima čitalaca na on-lajn izdanjima novina neki zlobnici setili nekih ljudi na koje je Beko može biti mislio, ali to svakako nije vredno pomena. Ako i vama lično, dragi čitaoče, padne na um neko ime ili neki lik „bacite to niz reku“. Pogledajte novi Zakon Nade Kolundžije i znaćete da je bolje da samo slušate: jer „činjenica da je Beko (nekad Slobin ministar) svoje poslove mogao da nastavi pokazuje samo da je država Srbija od 2000. godine pokušala da uspostavi jedan pravni sistem u kome će svako ko posluje u skladu sa zakonom imati mogućnost da posluje u skladu sa zakonom“. Pametnom dosta.

Kad se lepo objasni onda uopšte nema sumnje da naš predsednik i ne sanja da bude Robin Hud. Pa bilo bi i glupo. Svi bi se zbunjivali, jer pre je šerif iz Notingema preteča predsednika u demokratskim državicama na evropskom jugoistoku, a Robin Hud je Deli Radivoje ili neki Čaruga iz novijih vremena. I kome je danas do hajdučije, osim Ratku Mladiću, možda.

A za jednu kapitalističku državu najnormalnija stvar na svetu je da se s kapitalistima postupa kao sa „prvom klasom ljudi“, „jednakijim od drugih“. Jer oni organizuju proizvodnju, zapošljavaju ljude, plaćaju porez da bi se punio budžet i da bi kako-tako taljigala država, na kraju krajeva kako bi stranke organizovale izborne kampanje kad im oni ne bi, ispod stola uglavnom, dodavali pristojnu kintu. Zato je taj predsednikov bes trajao milisekundu. Samo da Beko i Delta-tim znaju da će on, ako treba, opet otići do Kipra. Ako treba da se izvine za to što su pojedini naši tajkuni tamo nosili pare u džakovima, a ne kako priliči ljudima koji posluju u „poreskim rajevima“.

I predsedniku se tu ne može prigovarati što se drži lakog tempa. Sad ćemo malo, dva-tri dana da debatišemo kako će se doneti zakoni koji će oporezivanje učiniti takvom operacijom da ćemo se osloboditi priča o pretpristupnim fondovima bar nedelju dana. Važno je da nas predsednik ne tera da radimo, a ta javna isleđivanja su u zemlji Srbiji total rijaliti-šou u kome nema apstinenata, niti gledalaca. A, opet, za kapitaliste sve je ovde propisano i mora se poštovati procedura. Posebno kad su oni najbogatiji u pitanju. Nisu oni narod pa da se od njih traži da plaćaju ono što platiti ne mogu. A kad bi se to dešavalo kao u onom pokvarenom snu sa početka teksta to bi bila revolucija, ljudi moji. Ali ne buržoaska revolucija, jer buržoazija se tog posla manula još 1848. kad je preuzela vlast na evropskom kontinentu. Ne bi valjalo da predsednik potkane ni revolucionarna kretanja kod „sirotinje raje“, jer i to smo videli. Zato će se svega sad dohvatiti onaj brzak Mirko Cvetković i to kao čovek koji sa kapitalistima, naravno, nema nikakve veze koja bi značila „sukob interesa“ jer je pre nego što je postao premijer on, biće, radio u sirotištu a godišnje odmore provodio po manastirima kao isposnik. Pa će naš premijer kao da je krenuo u berbu gljiva da sastavlja ta zakonska i podzakonska akta. I pošto ćemo pre ući u Marsovsku uniju nego što će se tajkunima stodinarka iz džepa istresti, naši bogataši će biti u prilici da „podnesu teret ekonomske krize“ u 2129. godini na dvestotu godišnjicu Velike depresije, što će biti i korisno i prigodno. A predsedniku se ne žuri i iz razloga što zna da će nas Boža Đelić, taj u Evropi mnogo cenjeni čovek, za neku godinu „preko veze“ ugurati u neko predsoblje Evropske unije gde tajkune, inače, ne mogu očima da vide. Tako će svi naši problemi biti ko rukom odneseni, a predsednik ne mora ni prstom da mrdne. Strpljen spašen, rekli su mu savetnici i pustili tiho, kao kad more udara o bregove, muzički koktel Severininih superhitova.

U stvari, kad se malo bolje razmisli, dobro je što Srbija ima predsednika koji ne žuri u rešavanju ovih problema koje je donela Velika kriza. Čemu žurba? Danas, taman da i rešiš neki problem uopšte nisu siguran da to sutra kriza neće pretvoriti u prah i pepeo. Juče, nije imalo potrebe da se išta rešava, jer nisi pored živog Mlađana Dinkića mogao ni da pretpostaviš da će kriza uopšte da stigne do Srbije. Jedno vreme je Mlađo tako lepo znao da objasni kako se Kriza na putu za Srbiju izgubila kao Crvenkapica u šumi. I kad je ZES taman počeo da se ponaša kao da je onaj lovac nastradao u saobraćajnoj nesreći, on se ipak odnekud pojavio i rasporio nesrećnog vuka našeg spasioca. Ispada, da su bajke istinitije od priča naših političara. Mlađo otad regionalizuje po Srbiji. A ovi drugi se drže autoputeva. Trasiraju, ali ne završavaju. Sloboda.

Samo da za Bekom i pojedincima iz Šekspirove, kojima se predsednik ljutito obratio, ne krenu i ovi „naši najbogatiji ljudi“ kojih predsednik nije mogao da se seti. Jer kapitalisti su dobri ljudi, ali ih ne drži lojalnost. Oni vole „svoju stranku“ i ako treba napraviće joj i vladu, ali ona mora biti pobednička. Jer ni najbolja opozicija im nikad ne može biti od pomoći kao bilo kakva vlast. Socijaldemokratija ili ekstremna desnica, njima ne igra. Država može da bude bankrot, ali oni ne. Velika koalicija može biti interesantna, ali nije obavezna. To je, u stvari, Milan Beko hteo da kaže našem predsediku. A predsedniku, naravno, nije drago da to čuje, pogotovo ne iz TV-prijemnika. Zato je on odlučio da bude tako odlučan, kao nikad do sad.

(Fond Slobodan Jovanović, 24.11.2010)