Слободан Рељић: Сви председникови тајкуни

Шта је Милан Беко хтео да поручи нашем Председнику и зашто друштву из Шекспирове Председник никад неће појаснити ону реченицу која му се отела оног тмурног дана на Пештерској висорани.

ДОШЛО ВРЕМЕ ДА СЕ РАСТАЈЕМО

Ако је ових дана придремао поред упаљеног телевизора у слатки поподневни сан грађанина Србије ушетао је сонорни а готово пророчки глас који је као „врани гавран“ долетео са Пештерске висоравни: “За њих не би било корисно да ме било ко из клуба богаташа прозива!“

У том стању „међу јавом и мед сном“ грађанин би могао да се упита: ко је тај човек? Каква јасна порука! Србија чека тај глас. Доста је ових „нејаких Уроша“. Коначно неко да тако бескомпромисно објави рат „богаташима, проклете им душе“?

Полусан је као вода понорница, те сањара мучи више питања него што је могуће у том стању „укачити“ одговора. Ко је то, бре? Храбар неки чова. Хеј, на тајкуне ударио, да „на делове не раздробе царство“. Шта му је мотив? Личи на поруку која је лична, али за добробит народа. Све се слило у Једно: он, „држава то сам ја“ и добри народ. Министар полиције а ни тужилац није, јер они се за сваку ситницу морају позвати на закон. Патријарх наш није јер он ни својим поданицима који задуже парохије не може управљати кад су начин наплате, примање девизних уплата у готовини и самовољне тарифе у питању. Неки стари члан КПЈ није јер су се њихова деца у међувремену тако лепо снашла да се они зарад будућности унука нерадо сећају „греха младости“. Робин Худ није јер би зла телевизија и њега окренула против Срба да данас у Шервуду обитава…

И – кад се грађанин пробуди сазнаје да се то, у ствари, његов председник Србије расрдио на Милана Бека који је злоупотребљавајући „слободне медије“, замислите, посаветовао њега Бориса Тадића да „неко од успешних људи из ДС треба да покаже како спровести ту идеју“. Ону велику председникову идеју на којој је својевремено кабинет у свој својој заузетости, у пуном саставу, морао радити до касно у ноћ, а која је гласила: да је време да неки (обавезно неименовани!) тајкуни „врате део богатства које су стекли последњих деценија“. И каква дрскост од тог Бека. Он упире прстом на организацију за коју је председник недавно јасно гарантовао да има „највише демократског капацитета“. И уместо да је срећна Србија што има такав инструмент у овом одлучном времену, мрачне силе крећу у деструктивно црњење свега што је прогресивно. Сад се навијачима, екстремној десници и неким деловима Цркве придружују и неки појединци из редова капиталистичке класе.

Еј, бре, Милане кућо стара, донедавни пријатељу, шта ти знаш о Демократској странци? Слушај, ‘вамо, Јелена Тирван, главна партијска теореткиња свима даје на знање „да свако ко је у ДС дели социјалдемократске вредности и има осећај за друштвену солидарност“. Свако, човече! Шта би Карл Кауцки дао да му је пола од тога полазило за руком. А можда је то зато што се Јеленина странка не зове „социјалдемократска“, јер социјализам је једна тако антисолидарна идеја да се социјалдемократама посрећило кад су успели да привуку ДС својој интернационали. Кад би, Србине, социјалдемократски портпароли по Европи слободно говорили о својим члановима „који помажу онима који немају, али да им то не служи да од тога праве маркетинг“. Па, ни Фрањо Асишки није успевао да окупи такве људе. Дају као на икону у цркви. Колико ко може, вели Јелена. И противно свим законима математике: дају да нико не зна, а они сами све више имају, што се види из авиона. Још од Исуса из Назарета то ником није полазило за руком.

Зато је демократски изабрани председник ту да презре антидемократску демагогију „личног примера“ на коју се Беко позива. То се рабило у оном самоуправном социјализму. И шта? Дража Марковић, бивши председник Републике Србије, кад је у позним годинама силазио у „Мадеру“ није имао ни за кафу. Неће се демократски лидери примати на те превазиђене фазоне. Шта, да се он председник демократске Србије на путу за евроатлантске интеграције вози у „пунту“ зато што је демагог Путин узео џип марке „лада нива“? Може бити да народ воли ту руску демагогију, али не може се прелазити преко старих знања наших пријатеља Турака, преко оног чувеног проналаска Селима везира: /Пучина је стока једна грдна -/добре душе, кад јој ребра пучу.

Добро, председник јесте мало претио оном реченицом. И то је вештина владања. Уосталом, Србија је земља егалитаризма и богаташи и њихова имовина неће овде никад уживати неку „неограничену подршку“. Нису је уживали ни онда кад је председникова странка подржавала безобалну, неконтролисану приватизацију и тоталну распродају у ограниченом временском року. Јер једино је то ваљда неупитно: да демократска странка у демократској Србији, може да има иста права и улогу као и комунистичка странка у комунистичкој Србији: да визионарски (комунисти су то звали авангардно) иде испред просте „воље народа“.

И шта сад? Ништа. Председник је ту велику претећу мисао у секунди лепо и пажљиво, на очиглед демократске јавности и демократских медија, спаковао у мали џеп свог сакоа као украсну марамицу и одлучно „затражио од Владе Србије да пронађе могућност да најбогатији људи у Србији поднесу терет економске кризе и да део њиховог богатства буде укључен у стварање нових шанси за грађане отварањем нових радних места и за школски и здравствени систем“. Још је гласно и јасно рекао, јављају новинари с лица места, са Пештерске висоравни где је председник отишао да трасира још један ауто-пут, да он „не зна на кога је из Демократске странке Милан Беко мислио кад је рекао да треба да врати део свог богатства“.

После су се у коментарима читалаца на он-лајн издањима новина неки злобници сетили неких људи на које је Беко може бити мислио, али то свакако није вредно помена. Ако и вама лично, драги читаоче, падне на ум неко име или неки лик „баците то низ реку“. Погледајте нови Закон Наде Колунџије и знаћете да је боље да само слушате: јер „чињеница да је Беко (некад Слобин министар) своје послове могао да настави показује само да је држава Србија од 2000. године покушала да успостави један правни систем у коме ће свако ко послује у складу са законом имати могућност да послује у складу са законом“. Паметном доста.

Кад се лепо објасни онда уопште нема сумње да наш председник и не сања да буде Робин Худ. Па било би и глупо. Сви би се збуњивали, јер пре је шериф из Нотингема претеча председника у демократским државицама на европском југоистоку, а Робин Худ је Дели Радивоје или неки Чаруга из новијих времена. И коме је данас до хајдучије, осим Ратку Младићу, можда.

А за једну капиталистичку државу најнормалнија ствар на свету је да се с капиталистима поступа као са „првом класом људи“, „једнакијим од других“. Јер они организују производњу, запошљавају људе, плаћају порез да би се пунио буџет и да би како-тако таљигала држава, на крају крајева како би странке организовале изборне кампање кад им они не би, испод стола углавном, додавали пристојну кинту. Зато је тај председников бес трајао милисекунду. Само да Беко и Делта-тим знају да ће он, ако треба, опет отићи до Кипра. Ако треба да се извине за то што су поједини наши тајкуни тамо носили паре у џаковима, а не како приличи људима који послују у „пореским рајевима“.

И председнику се ту не може приговарати што се држи лаког темпа. Сад ћемо мало, два-три дана да дебатишемо како ће се донети закони који ће опорезивање учинити таквом операцијом да ћемо се ослободити прича о претприступним фондовима бар недељу дана. Важно је да нас председник не тера да радимо, а та јавна ислеђивања су у земљи Србији тотал ријалити-шоу у коме нема апстинената, нити гледалаца. А, опет, за капиталисте све је овде прописано и мора се поштовати процедура. Посебно кад су они најбогатији у питању. Нису они народ па да се од њих тражи да плаћају оно што платити не могу. А кад би се то дешавало као у оном поквареном сну са почетка текста то би била револуција, људи моји. Али не буржоаска револуција, јер буржоазија се тог посла манула још 1848. кад је преузела власт на европском континенту. Не би ваљало да председник поткане ни револуционарна кретања код „сиротиње раје“, јер и то смо видели. Зато ће се свега сад дохватити онај брзак Мирко Цветковић и то као човек који са капиталистима, наравно, нема никакве везе која би значила „сукоб интереса“ јер је пре него што је постао премијер он, биће, радио у сиротишту а годишње одморе проводио по манастирима као испосник. Па ће наш премијер као да је кренуо у бербу гљива да саставља та законска и подзаконска акта. И пошто ћемо пре ући у Марсовску унију него што ће се тајкунима стодинарка из џепа истрести, наши богаташи ће бити у прилици да „поднесу терет економске кризе“ у 2129. години на двестоту годишњицу Велике депресије, што ће бити и корисно и пригодно. А председнику се не жури и из разлога што зна да ће нас Божа Ђелић, тај у Европи много цењени човек, за неку годину „преко везе“ угурати у неко предсобље Европске уније где тајкуне, иначе, не могу очима да виде. Тако ће сви наши проблеми бити ко руком однесени, а председник не мора ни прстом да мрдне. Стрпљен спашен, рекли су му саветници и пустили тихо, као кад море удара о брегове, музички коктел Северининих суперхитова.

У ствари, кад се мало боље размисли, добро је што Србија има председника који не жури у решавању ових проблема које је донела Велика криза. Чему журба? Данас, таман да и решиш неки проблем уопште нису сигуран да то сутра криза неће претворити у прах и пепео. Јуче, није имало потребе да се ишта решава, јер ниси поред живог Млађана Динкића могао ни да претпоставиш да ће криза уопште да стигне до Србије. Једно време је Млађо тако лепо знао да објасни како се Криза на путу за Србију изгубила као Црвенкапица у шуми. И кад је ЗЕС таман почео да се понаша као да је онај ловац настрадао у саобраћајној несрећи, он се ипак однекуд појавио и распорио несрећног вука нашег спасиоца. Испада, да су бајке истинитије од прича наших политичара. Млађо отад регионализује по Србији. А ови други се држе аутопутева. Трасирају, али не завршавају. Слобода.

Само да за Беком и појединцима из Шекспирове, којима се председник љутито обратио, не крену и ови „наши најбогатији људи“ којих председник није могао да се сети. Јер капиталисти су добри људи, али их не држи лојалност. Они воле „своју странку“ и ако треба направиће јој и владу, али она мора бити победничка. Јер ни најбоља опозиција им никад не може бити од помоћи као било каква власт. Социјалдемократија или екстремна десница, њима не игра. Држава може да буде банкрот, али они не. Велика коалиција може бити интересантна, али није обавезна. То је, у ствари, Милан Беко хтео да каже нашем председику. А председнику, наравно, није драго да то чује, поготово не из ТВ-пријемника. Зато је он одлучио да буде тако одлучан, као никад до сад.

(Фонд Слободан Јовановић, 24.11.2010)