Хроника

Слободан Рељић: Довиђења, Млађо, довиђења…

Штампа
четвртак, 17. фебруар 2011.

Одлазак Млађана Динкића је симболичан раскид хипнотисане Србије са неолибералним капитализмом најгоре врсте

Одлазак Млађана Динкића из Владе Србије много је више од смене једног непослушног министра и потпредседника Владе. Много, много више. То је крај једног доба кога ће се Србија, кад изађе из овог периода где су јој уши пуне воде, стидети више него оних најкомунистичкијих времена. 

Млађан Динкић је био најаутентичнији „следбеник" неолибералног капитализма међу Србљима. Он је тог глобалног киклопа, коме је коначно пуштена крв ујесен 2008. године у врховном храму у Волстриту, носио с поносом који у свом срцу гаје само фундаменталисти из најзабаченијих провинција "Великог царства". Мало је рећи да је Млађо био већи папа од папе. Адам Смит, за кога важи да је родоначелник вере да тржиштем управља "невидљива рука", за њега је обичан млакоња и остарели аматер. А да га је негде видео са каквом страшћу даје државне паре капиталистима са било којег меридијана, Милтон Фридман би скинуо капу и поклонио му се до земље. Никаква школа то не може да створи. Само пракса. И само у земљама као што је Србија. А, ако "чикашка школа" икад поново буде оно што је била, доводиће тог човека и показивати га студентима као Дивљег Била Хикока ономад, а као оно на Беверли Хилсу угравираће се Млађино име у бетонске плочнике града Чикага. 

Само је Млађан Динкић могао да једну мање-више европску земљу, коју је немогуће изоловати из светских токова комуникације, две године држи у хипнотисаном стању, па да она и не примети да је почела Велика светска криза. Млађо је опчинио Владу, председника, Скупштину, уреднике, новинаре... Чак је и ТВ-камера пред коју су га стављали сваки дан изгубила моћ хладнокрвног посматрања "објекта" те су се његове дневне активности увече представљане Србљима у прајмтајму, појављивале као савршене једночинке: неки насмешени локалац у јефтиној, али баш опраној јакни копа рупу за "камен темељац", један косооки бизнисмен се рукује са директором који се презива на "ић", онда потпредседник српске владе потписује дугогодишњи уговор како ће овим добрим људима из далеких земаља дати паре наше државе, а да они нешто од тога исплате и нашим радницима, тада Он, подигнуте браде као једна историјска личност из једне нама некад суседне а сада само пријатељске земље, изјављује како запошљава толико и толико радника. Свих профила. 

Читаво време сам чекао да неко сабере и објави колико је то људи чаробњак Млађан Динкић запослио и каквог је све добра добри Млађан направио за ову државу. Знало се да га опозиција не трпи, да коалициони партнери не желе да се мешају у "Млађин ресор", а Калановићка и Грубјешићка су ипак "у сукобу интереса", те је изгледало да ћемо се тог податка изванредног докопати тек за педесет година, кад се са неких докумената скину ознаке тајности. Али не. Млађина достигнућа су нам открили његови. ММФ, у који се он клео као у очи своје, објавио је резултат "највећег неолиберала икад" и то - синдикатима. Млађан ће се осетити изданим. Али шта је могао очекивати после дешавања око Хоснија Мубарака, једног од највећих пријатеља Запада у последњих три деценије. Друга су времена, а Млађо, Хосни и многи то још не желе или не могу да виде. Неки злобници би рекли да је њихов положај сличан оном чину кад је генерал Кадијевић полагао наде у генерала мртве совјетске војске Димитрија Т. Јазова 1989. године. 

И тако, резултат за две године је: "Од почетка кризе у Србији је без посла остало 400.000 људи, а јавни дуг се приближио цифри од 45 одсто БДП-а", открили су синдикалцима она двојица "извршних секретара" ЦК ММФ, Богдан Лисоволик и Алберт Јегер. 

А не, узвратили су синдикалци, нама је Млађо рекао другачије. Добро, ми као синдикати увек на то његово "још пола бацимо у воду", али знамо да то не може бити ни 280.000! Двојица вашингтонских "егзекутора" су се насмејали ледено учтиво, онако како је Млађо одувек хтео, али му као страсном Балканцу никад није пошло за руком: изгубљено је 400.000 радних места и тај податак је апсолутно тачан! 

Ето, и ова револуција изгледа с прљавом водом из корита избацује своју најбољу децу. Млађан Динкић није само "излетео" из Владе "свог пријатеља" Бориса Тадића, него сад му прети и да "излети" из друштва за које је дао све. Зар радикали годинама не описују тог храброг човека са шмајсером на јуначким прсима како као Валтер брани Народну банку? Зар није тај Млађо не трепнувши ликвидирао и затворио четири најбоље српске банке као оронуле домове културе из села са Старе планине? Зар тај храбри неолиберал није за "пристојну сумицу" дао "страним улагачима" Поштанску штедионицу, припадајуће СДК-објектиће и још штошта широм примитивне земље Србије, и да се Срби не досете назвао то - Национална штедионица? Он који је презирао нацију и национално смогао је снаге да пређе преко тога само да би повео Србију "путем прогреса". А и да задовољи "своје" идеолошке саборце, ма одакле да су. 

У владајућој коалицији нема човека који би могао заменити Млађана Динкића на линији одбране неолиберализма. Божа Ђелић "нема херца" за тако шта, а остали - које је неолиберални капитализам "на српски начин" учинио капиталистима са крупним сумама на рачунима и лепим имањима (од винограда, до агенција и индустрија) просто нису свет који верује у било шта. Они су се из чистог конформизма учланили у евро-социјалисте, а ако овај сплав крене удесно, право, узбрдо, низбрдо, куд год - они ће на "праву страну". 

Тешко ће сада бити Млађану Динкићу. Кад га Борис и пријатељи (бивши!) одвоје од "токова новца" и он и његова експертска партија ће венути као ружа у пустињи. Толико сјајних идеја, а пара ниоткуд. Колико је само могло да се нађе "изузетних" азијских фирми, чија имена нама на жалост не значе ништа; или како би Фијату, који је сада и званично апсолутни европски шампион по паду продаје аутомобила, лепо дошла још једна Млађина ињекција. Ништа судбоносно, али добро дође. 

Добро, у овој земљи мало ко верује да Млађо није иза оне тужне збирке распарених шоља за кафу нешто "штековао" на сигурним местима "тамо далеко" у банкарским бивацима који се именују дугим редом цифара које се ту и тамо пресецају цртицама. Али, кад ниси министар економије "не воле" те више ни камере. Уредници те гледају као пијанца из "Прешернове клети" или из "Грмеча". А новинарке, које су тако лепо знале да слушају те сјајне резултате и ужарена погледа гледају у "сјајну пројекцију" још сјајније будућности, заобилазе те на пушкомет. У Парламенту те на првој кривини сачека Зоран Красић или неки "демократа Србије", па те транжирају као плећку која тукне око коске. Онда, председница Народне скупштине каже: Народни посланиче Динкићу, немате право на реплику... 

Грозно! 
Једино што нашем Млађи остаје су: Разједињени региони Србије. Е, ту ће се наћи и неко из "старог друштва" да ствар потпомогне. Неко од "оних амбасадора" ће наћи, с времена на време, неки термин да саслуша докле је Млађан пројекат, који је од почетка имао њихову подршку, одмакао. И нека пара ће се наћи, али сад, кад су у игри разне важне екипе, од Ирана до Марока, кад се морају "твитер револуције" подржати иако Велика криза и оним најбогатијим држи воду до браде - биће тога мање. За Млађу, коме је увек "преливало", то ће бити као полупуна чутурица воде, а до прве оазе 50 миља. А кад дође до оазе, тамо вероватно више нема ни да се спере прашина с грла. 

Све у свему, зла судбина је, изгледа, натерала орла да кризира међу кокошима. Тај дивни свет којим је Млађо окружен, то председништво Г17-плус, или тако некако се зове "врх партије" која одавно има само једног правог члана, растакаће се и разилазити. Исто као што су се окупљали. Где има боље, ту им широко поље. Принципијелно! Оно његових верних сарадника што остане у Влади усамљено, невешто, немушто, нехрабро више може послужити онима који се окрену против њега него њему самом. Тако да Млађану Динкићу остаје или да пусти да га одувају ветрови кризе или да још једном крене у одлучни јуриш у коме би му узор могли бити и они безимени момци који се опасују експлозивом на Западној обали, у Пакистану или на московском аеродрому. 

Дакле, Ва банqуе! Али овај пут он неће имати шта да заложи до своју шију. Наравно, ово није крај. У Борисовом кабинету ће знати да се не треба предавати дубоком сну док се испод прозора чује шкргут зуба "последњег неолиберала". Чуће се још за Млађана Динкића. Сасвим извесно. 

(Фонд Слободан Јовановић)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]