Славиша Лекић: Свети Александар убива аждаху

*Зашто писац Душан Ковачевић неће да види да на дијалог позива човек који никад за ових 5 година на власти није имао отворени разговор са политичким противником?

"Нема Србија децу за нови рат, био би нам крај", поручио је академик Душан Ковачевић у разговору за Танјуг.

"Ајде!", ускликнуо је Зоран Радмиловић, гласом култног Радована, Ковачевићевог, ваљда, најпознатијег јунака.

"А да има? Шта би било да Србија има децу?!", погледао га је циник Борислав Михајловић Михиз, бесмртни Ковачевићев ментор.

Добро, фантазирам: нису се огласили ни Радован ни Михиз, али јесте Александар Вучић, председник Србије, изразивши "бескрајну захвалност" академику и драмском писцу Душану Ковачевићу, који се позитивно изјаснио о његовој иницијативи.

"Иницијатива" је, заправо, позив председника Вучића на широк друштвени дијалог о Косову и Метохији који није експлицитно поздравио ниједан истински интелектуалац из Србије, осим Ковачевића. Што није наишло на одушевљење јавности алергичне на кокетирање мислећих људи са председниковим популистичким идиотаријама: било да је реч о нареченој иницијативи или о имбецилној најави - "Имамо мањак радне снаге, мораћемо да узимамо раднике из иностранства"

Тај "унутрашњи дијалог" за сада је најбоље описао један други Ковачевић, Синиша:

"Мало си се курчио у кафани. Одлучивао шта се пева и коме чорба, коме ћевапи, коме пиво, коме вињаци. Сад да делимо рачун? Тешко, рођаче!"

Жестоко!

"Мени се диже коса на глави када чујем људе који седе у Београду на неким фотељама да позивају на одбрану Србије на сваком кораку. Ти који то говоре данас не могу да претрче 100 метара, морају да једу три пута дневно и да спавају два пута у 24 сата. Ако их затекне рат поподне, они неће моћи да учествују у њему, јер тада спавају. Неће они да ратују, већ ће ратовати наша деца", брани дијалог Душан Ковачевић подсећајући на страдања Срба у шест ратова XX века, посебно оном последњем:

"Имали смо тај рат у којем се распала Југославија. Преко сто хиљада страдалих и два милиона расељених људи... Па, коме треба овде још неки рат?!"

Душану Ковачевићу само кретен може пребацити да је "бот" или да је, под старе дане, "купљен" од стране Вучићевих скаута. Али, нешто овде не штима.

Ковачевићев (и Драгојевићев) филм "Свети Георгије убива аждаху" почиње обраћањем Алексе Вуковића сирочету Манету у ком тврди да Срби, који нон-стоп псују Сунце, нису заслужили светло а завршава се реченицом самог сирочета Манета: "Мене је деда научио да ходам по мраку". Одмах затим на платну севне натпис: "И тако кроз цео 20. век".

Мени је Александар Вучић баш тај Ковачевићев Мане, кога је деда Шешељ научио да хода по мраку. Мане XXИ века, који се сад мало отео контроли (порасло дете, осамосталило се), па му ударило сунце у главу и он сад о мраку хоће да говори са онима који су против тог мрака и онда били, а он, завидан и бахат, називајући их идиотима, лоповима и глупанима без идеје, свесрдно им, таквима каквим их сматра, нуди дијалог да Србија не би била оно што они никад нису хтели.

И како то Ковачевић, ненадмашни нотар српског лудила, који је тако фантастично осликао Топаловиће и у "Маратонцима" нас смехом бранио од ужаса, замишља да за исти сто седну Вучић, Дачић, Вулин, Маја Гојковић... и они који су се целог свог живота грозили биланса тог погребног друштва, где је Косово битна ставка.

И зашто писац таквог животног искуства и осећаја за нијансе неће да види да на дијалог позива човек који никад за ових 5 година на власти није имао отворени разговор са политичким противником и политичар који изгуби разум истог часа кад се пред објективом камере помене мишљење које није у складу са достављеним координатама. Ако је то у драматургији потпуно ван егзактног, мерљивог искуства и знања у реалном животу, за оне који трпе ту врсту малтретмана од стране Вучића, више је од политичког зулума.

"Неоспорно, политика је на овим просторима - проклетство... Немам више времена да га потрошим на уличарења, на вику, дреку, водећи народне бриге, а да ми се то после олупа о главу, јер мало-мало па ме неко увреди, прозове да ја ту нешто хоћу, да сигурно имам неке амбиције...!", мануо се политике, љут на ДОС-ову власт која упорно није хтела да легализује илегалну доградњу "Звездара театра".

Зашто се на политичку сцену вратио генералном пробом "Унутрашњег дијалога", уз ризик да га оптуже за планирану синергију мишљења са самим Вучићем, не усуђујем се закључити, ма колико ми све ово личи на мало горчу комедију на тему лажне бриге за Косово.

Какво Косово & бакрачи: најскупља српска реч у овом тренутку је - слобода. Не само говора. Најскупља реч може бити И - страх. Али и - террор!

Ако је, заиста, дотле дошло да нас Ковачевић, Душан, не Синиша, убеђује како је баш Вучић тај свети лик који убива аждаху, онда ја комфорно не кријем да се одушевљавам политичким твитовима Синише, не Душана Ковачевића.

Све је могуће у земљи где се шеве врапци и врапцају шеве, што би рекао Ковачевићев Милутин.

Па и то да Ковачевић, Душан, не Синиша, тумачи и препоручује Вучића.

И онда ти постане јасно зашто вук не пасе траву: "јер то раде овце за њега"!

Што би рекао Ковачевић: Душан, не Синиша!

П.С. Овај текст писан је девети дан од кад се ботови СНС-а не питају колика је плата омбудсмана!

(Данас)