уторак, 19. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Славиша Лекић: Страшан лав - сећање на Душка Радовића
Хроника

Славиша Лекић: Страшан лав - сећање на Душка Радовића

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 19. август 2019.

 Неколико година после Титове смрти, у ери рађања нових тита и титића, каже ондашња легенда, седнице Председништва србијанског Комитета (ЦК СК Србије) обично су почињале питањем: „Шта има ново, шта је онај намћор опет лупетао?!“

Једног од новембарских понедељака 1982. реферисано је да је „намћор“ пре неки дан, тачно у 7.15 „у микрофон изјавио“:

„Када више не буде ни вас, ни ваше славе, ни ваших привилегија, ваша деца ће продавати Дедиње деци фудбалера, певача, трговаца и накупаца. После краће паузе, Дедиње ће поново постати оно што је било.“

А дан касније, можда минут или два после 7.15, рекао је:

„Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других.“

„Јеси ли ти чуо шта онај лудак прича на радију“, телефонирао је Никола Љубичић, председник Председништва Србије, Бранку Пешићу, градоначелнику Београда.

„Да ли си ти нормалан, хоћеш ли због тебе да угасимо Студио Б“, телефонирао је Иван Стамболић, председник моћног Градског комитета СК Београда, „намћору“ Душку Радовићу.

А онда се средином новембра 1982. појавила вест да је Председништво Централног комитета Савеза комуниста Србије разматрало „актуелна идејно-политичка питања информативних делатности“ и закључило да су „афоризми у популарној сатиричној емисији „Београде, добро јутро“ понекад крајње деструктивни и неприхватљиви“, те да је „потребно извршити подробнију анализу идејне усмерености оваквог делања.“

Уместо анализе, уследила је забрана емисије.

У чаршији јесте кувало, али се јавно углавном ћутало, таква су била времена. Инострани медији су известили да комунистичка власт у Београду гуши слободу говора. Стамболићу је постало јасно да су мало претерали: позвао је на разговор Слободана Глумца, главног и одговорног уредника Студија Б, Милорада Рогановића, представника новинара овог радија, легендарног Ђоку Вјештицу и самог Душана Радовића.

Срдачан у наступу, Стамболић већ после десетак минута разговора саопштава да Партија разуме како онај ко ради може и да погреши и да он, испред Градског комитета, предлаже да се Душко Радовић врати у емисију „Београде, добро јутро“. Делегација Студија Б је на све била приправна сем на ово. Мук!

Први се прибрао Душко Радовић: „Ја јесам мали човек са радија, али нисам онај који се пали и гаси на дугме.“

Устао је и први напустио састанак.

Тако је угашена емисија „Београде, добро јутро“.

А с њом и Душко Радовић.

За кога је речено да је писао кроз доглед, а све написано стављао под лупу!

Провео је седам година у Пионирским новинама, седам година у Радио Београду (програм за децу), седам година у Телевизији Београд, седам година у издавачком предузећу Борба (две године уређивао Полетарац) и седам година, са култном емисијом“Београде, добро јутро“ – у програму радија Студио Б.

Свих тих година био је Партизановац, са великим П („За друге се навија, Партизан се воли“).

Целог свог живота јео се што је у младости написао стихове о љубичици белој и Брозу. Вадили су му душу „похвалама“ како је одмах после рата имао идеју о Кући цвећа, где је Броз сахрањен.

Није јурио славу дисидента, али је радни век провео у спорењима и неспоразумима са онима на власти које је шамарао мозгом, а они њега, у знак подршке, проглашавали непријатељем.

Студентску побуну 1968. Душко је називао – међустудентским сукобом:

„Предратни студенти не дају данашњим студентима да се баве политиком.“

Изашао је седамдесетих из Удружења књижевника Србије, али није одолео да пре тога, јавно, Александра Бакочевића, тада потпредседника Владе Србије задуженог за уметнике, приупита: „Који су разлози друштва да прави компромисе с најгорима?“

У Југославији Душка Радовића и екипе мало помало потезало се питање нове химне, а у расправама о химни учествовала је целокупна јавност. Сатирични Јеж из чистог зезања за химну је предложио песму Душана Радовића „Све што расте“: она је већ била химна дечјег фестивала Радост Европе.

Нису дуго чекали на одговор:

„Све што расте, хтело би да расте… Све што цвета, хтело би да цвета… Ма ајте, молим вас – Све што цвета, хтело би да цвета… Значи, хтело би, али му други не дају. Где му не дају? Код нас?!“, направио је један култур-трегер темељну анализу. После тога та песма престала је да буде химна Радости Европе.

Није га то много потресло.

Кад му је укинута емисија, разболео се. Највероватније је стрес изазвао упалу кичмене мождине.

„У мени се нешто дешава откако сам престао да се обраћам Београђанима“, пожалио се једном брату Брани.

Пао је у кревет. Кад су га Слободан Глумац и Милорад Рогановић обишли у болници, питали су доктора: „Је ли рак?“. „Јок“, одмахнуо је доктор, „изгледа да је чича решио да умре.“

Душко Радовић је умро 16. августа 1984. Испратило га је око 10.000 суграђана.

О себи је написао:

„Мислим да сам ја ипак срећан човек, мада то не могу да докажем неким аргументима из свога живота.“

П. С. Овај текст писан је дан након 35. годишњице смрти Душка Радовића коју нико у Београду није обележио!

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер