Синиша Ковачевић: Због лидерске сујете – ДСС није постао кохезиони фактор националних снага

Драмски писац за “Новости” о последицама избора, фијаску српског евроскептицизма, украјинској и глобалној кризи: У парламенту више нема ни гласа за отаџбинску идеју. Или смо патолошки русофили или до краја германофили

У ТРЕНУТКУ када бирократизовану мегадржаву Европску унију разједају сопствене слабости и када је потреса најјача криза у историји, у српском парламенту неће бити ниједног посланика који бар сумња или доводи у питање даље европске интеграције.

Тај парадокс је за драмског писца Синишу Ковачевића најснажнији утисак протеклих парламентарних избора.

Као бивши функционер, а сада само члан ДСС, сматра да руководство његове странке сноси највећу кривицу за то што се у Скупштини Србије више неће чути глас народа "коме је на срцу отаџбинска, а не евроунијатска идеја".

* Како је уопште могуће да је, по истраживањима, око 50 одсто грађана против уласка у ЕУ, а у парламенту су само странке које воде Србију ка Бриселу?

- Евроскептична политика лоше се паковала. Сада је јасно да ју је ДСС заступао на потпуно превазиђен начин, и да је она била лишена сваке модерности. Пробијала се у народ споро и на маркетиншки досадан начин. Са друге стране, власт је имала и нож и погачу.

* Кад грађани изађу и гласају, тешко је тражити грешке у пропуштеним приликама. Народ је рекао своју реч...

- А зашто се није нашао кишобран, кохезиони фактор, добронамерна снага која би све националне странке, појединце, интелектуалце, покрете, окупила под један кров? Све што се пише са придевом - српски, сада би било у парламенту и имало би двоцифрен резултат. Та снага била би баласт некритичкој еуфорији према ЕУ. Е, то је била улога ДСС. Али, због лидерске сујете, она није испуњена.

* Како ће сада да се артикулише та национална идеја?

- Без учешћа у парламенту, тешко. Некада су Срби против комунистичке коминтерне причали на славама, бифеима, забрањеним трибинама. Мораће и сада шапатом, вицем да крену против нове бриселске коминтерне. Проблем је што нам прође време и живот. Та страст са којом се брани идеја о припадности отаџбини, народу, језику, вери и нацији полако се круни, али код Срба не може нестати.

* Али, странке власти тврде да су Србији најбољи партнери и ЕУ, и Русија, и САД, и Кина, и Јапан, и Арапи, па и земље региона...

- Срби често немају осећај за меру. Кад смо русофили онда смо патолошки русофили и певамо: "Ова ми је песма најмилија да запевам живела Русија". А када смо германофили онда смо и то до крајњих и неукусних граница. Садашња владајућа политика германофиличнија је од политике краља Милана. Зато је неопходно да овде постоји једна политика која би била баласт између тих крајности. Бечки валцер и тегет одело али и љубав према отаџбини, никад не смеју да излазе из моде.

* Могу ли евроскептичне странке, које су доживеле катастрофалан пораз, уопште да се врате у игру?

- Много је теже реконструисати трошну кућу која хоће да се сруши, него на ливади направити нову. ДСС је сада дезоријентисана странка, исвађана, располућена и у дуговима. Питање је може ли се опоравити та потонула бродска олупина са стотину рупа, којој је и капетан махнуо и отишао. Та странка нема разлога за страх што се тиче идеје. Али, биће потребна двоструко већа енергија да се брод извуче на обалу, поправи и оспособи за пловидбу.

* Видите ли и шансу да доминантна политичка снага поправи стање у земљи?

- Не видим. Ја јој то желим, али не видим ни политички, ни идеолошки, ни људски потенцијал у доминантној странци. Само смисао за демагогију и саморекламерство. Не памтим да је у Србији била трагичнија ситуација. Тридесет хиљада људи нам више умре него што се роди у току године. То је цела Рума или Параћин. Мора да се упали аларм сваком појединцу, а камоли политичарима. Шта ће нам странке ако нас не буде било? Празна земља није земља. Нема земље ако за 300 километара не сретнеш ловца, ловочувара, орача, шумара или пецароша. Пустара није отаџбина. Сви ћемо живети у Београду или "Принц Еугензбургу", ако тако више волите, ако се ово настави. Реформе - да, борба против корупције - да, индустријализација - да, али то не вреди ако не буде људи. Кад нас нема, ничега нема. Притом је Србија земља без концепта, без војске, презадужена, незапослена, полуокупирана, у каљузи неморала и корупције.

* Повећање наталитета неће помоћи сиромашном народу. Зар није економија суштински приоритет?

- Да, али ни у економији не сме да буде концепт да сви једног дана радимо у немачким фабрикама. Па то је и Хитлеру била основна идеја, која се сада спроводи другим средствима. Да ли је пут да нам деца раде на туђим њивама? Да ли је пут да нам деца заврше факултете и да раде као магационери у холандским или арапским латифундијама. Да гледамо како нам оранице које су нам дедови орали сада наводњавају Немци или Холанђани? Вишак прихода из немачке фабрике сигурно неће ићи у Лапово. Срљамо у неоколонијални модел у коме ћемо бити модерни робови. Србин не може да буде роб. Србин је славуј који не пева у кавезу. Чак и кад је тај кавез златан. Бојим се да се сада радујемо јарму.

* Може ли Србија уопште да буде неутрална у данашњем свету који се враћа "у ровове" и који захтева јасно опредељивање?

- Од политичке неутралности коју је заступао ДСС, бољи је термин - самосталност. Неутралност значи незаинтересован, инертан, по страни. А самостална држава одлучује да ли ће, на пример, да у Украјини подржи "Десни сектор" који убија свој народ или легитимног председника, какав год да је био. Самостална држава одлучује да ли ће да шаље своју децу у Сирију или Украјину и како ће економски да сарађује са ЕУ, Кином, Русијом, Бразилом...

* Конкретно, сматрате ли да ће Србија морати да се изјасни - подржава ли ЕУ или Русију у украјинској кризи?

- На коју Украјину мислите? Ону што је као и Загреб и Марибор '41. дочекала немачке трупе са цвећемо, хлебом и сољу и која је данас слично дочекала Немачку, или, ако више волите, евроунијску интервенцију у Кијеву, спремну да произведе и грађански рат, ако је то потребно, да би се и Украјинци попут нас запошљавали у немачким и италијанским фабрикама, да би украјинске оранице рађале немачке хлебове. Или, ону слављанску, антифашистичку или проруску Украјину. Ми смо по тој ливади већ пешачили и та ситуација нам је и те како позната.

* Кад су Запад и Исток у предворју нових глобалних сукоба, хоће ли нам допустити да гледамо своја посла?

- Сигурно је да нам неће дозволити да останемо шћућурени испод јоргана. Запад ће нас натерати да се определимо. Не можеш да се радујеш немачким инвеститорима и "мерцедесима", а да у сукобу Меркелове и Путина ћутиш под перином. Брисел неће трпети тај систем јорган планине о коме је маштао и Недић у Другом светском рату. Колико сутра, неки Кацин или Ромпеј, наредиће нам да се изјаснимо и Москви уведемо оштре санкције.

* Где је излаз из велике српске драме?

- Немам разлог да сумњам у виталитет нашег народа. Претекли смо и прошли гора времена. За срећу је нужно да радиш посао који волиш, да проведеш живот са женом коју волиш, да будеш здрав и да волиш отаџбину или град у којем живиш. Пети и неопходни услов за срећу је да човек буде слободан. Слободан!

РАЗИШАО САМ СЕ СА КОШТУНИЦОМ, А НЕ СА ДСС

КОВАЧЕВИЋ први пут открива, за "Новости", и зашто се на самом почетку кампање разишао са Војиславом Коштуницом и делом руководства ДСС:

- Одавно је јасно да је странка у дубокој кризи и да је лоше вођена. Сви су то видели. Цели одбори излазили су из ДСС и прелазили најчешће у СНС. Напуштали су нас покрајински посланици, потпредседник странке и републички посланик... Од дванаест локалних избора на девет смо били испод цензуса. Маркетиншка презентација странке била је никаква. Од 50 конференција за новинаре, 46 је посвећено Косову и Уставном суду. Председника није било у медијима. Једина километража коју је прелазио је на релацији Београд - Белановица. У Панчеву и Кикинди не памте кад је био, а у Ниш се није удостојио да дође ни на 20 година странке. Хроничног председника као, Броза или Ким Ил Сунга, фртаљ века бирају као јединог кандидата, а онда он именује свој централни комитет који назива потпредседницима, комада осам. Фарса је била и избор Главног одбора у коме се гласало тако што се насумично заокружују људи које уопште не знате и који су поређани по азбучном реду, тако да увек буде више оних из Алибунара и Аранђеловца него из Шапца и Шида...

Страначки Ришеље, сива еминенција који је формацијски био шеф кабинета, буквално се за све питао и одлучивао о свему - од кадровских решења до слогана у кампањи. О председниковим експозеима на скупштинама странке уопште се није дискутовало јер то забрањује статут, као да су га писали Бакарић и Кардељ.

Неколико људи је то све покушавало да наметне као тему на Председништву, али се то увек скрајне, јер, забога, важнија је издавачка делатност Фонда Слободан Јовановић од тих тривијалија, као да је странка политичко крило тог фонда.

Када сам на све то отворено указивао, избачен сам из свих органа странке, а да пре тога нисам ни обавештен о тој одлуци. То се у грађанским кућама не ради. Лепо се каже: "Не рачунамо више на вас, немојте нам доћи у сватове".

АПСУРДИСТАН НАМ ЈЕ ДРУГО ИМЕ

* КАКО то да је Србија проказана због национализма и наводне претеране русофилије, а странке које вуку ка истоку не могу ни до цензуса да добаце?

- Србија је земља парадокса, наше друго име је Апсурдистан. Истраживања показују да 80 одсто грађана подржава Русију, а главни предизборни адути победничких странака су њихови сусрети са западним државницима. Оптужују нас за национализам, а свака загребачка или сарајевска естрадна звезда напуни "Арену", док наши музичари не могу ни Дом синдиката.

Предраг Васиљевић

(Вечерње новости)