петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Сергеј Шашков: Њусмејкери и рат у Либији
Хроника

Сергеј Шашков: Њусмејкери и рат у Либији

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 12. мај 2011.

Средства масовних информација - СМИ - су се давно претворила у средства за борбено обезбеђење војних дејстава. По снази свог деловања она представљају својеврсно оружје за масовно поражавање; на Западу постоје многобројне структуре које, као по правилу, спадају у састав институција силе и које одговарају за „правилно давање информација“ и обраду јавног мњења. Њихов задатак је да припреме просечног човека, - да му „утуве у главу“ - спремност да на нивоу најплиће свести подржава потребу и максималну корисност од тога што ће се данас, одмах, бомбардовати ови, сутра – окупирати они, а за сада – мазити трећи…

Начини и методе обављања таквог посла се стално усавршавају, тако да ако упоредимо информационо обезбеђење агресије НАТО против Југославије 1999. године са концентрисаним информационим нападима у току припреме „ослобођења и демократизације Ирака“ 2003. године и са деловањем СМИ која су „расветљавала“ догађаје у Либији - а није прошло баш много година – постаје врло очигледно да процес постаје не само све технологичнији, већ и бескрајно циничан.

Данас се СМИ користе не да би приказала слику онога што се дешава, већ много чини се – управо супротно: да се дешавање прикаже онако, како је то потребно онима који управљају тим дешавањима и који доносе одлуке. Уосталом, сами „борци за дезинформисање“ чак са извесним поносом себе називају „њус-мејкери“, тешећи се илузијом да они „праве“ новости. Уствари, они само преносе - ретранслирају туђе, често договорено и унапред одобрено мишљење и обликују слику која у оној мери „одговара задатој истини“, колико је то потребно постављеним циљевима и важности „пројекта који треба да се оствари“ – и, у зависности од тога, и снази испланираног деловања.

Један од најважнијих принципа независне штампе – објективност – у Либији је отворено погажен, чак са језуитским задовољством. Оно мало репортажа, које су преношене из Триполија, често су биле праћене отровним коментарима, а изјаве и чињенице званичних лица као да су обавезно биле пропраћене речју „кобајаги“. Долазило је до отвореног клеветања: пошто је добијена могућност да лично виде место које је уништено бомбардовањем НАТО-авијације и мртвачнице са телима погинулих, неки „њус-мејкери“ су објавили да је „крвави режим сакупио некакве лешеве из читаве околине, које представља као жртве циљаних НАТО-удара.“ Нема смисла ни да се броје све бајке (приказане као нешто што се већ догодило) о „бекству М.Гадафија, о издаји његовог сина, о стотинама белоруских војних саветника, гомилама афричких најамника који добијају по 2000 долара дневно“ и др.

Исто тако, уочи 20. марта се у Бенгазију, либијском граду који су побуњеници освојили, „одједном“ нашло преко 800 страних дописника, међу којима су многи имали чланске карте сарадника различитих новинских, теле-радио и других СМИ, али нико од њих није имао визу која би им дозволила да легално пребивају на територији државе-чланице УН, независне и суверене. Није било званичне акредитације, ни дозволе за снимања, постојала је само готовина и наредба „Покажи им!“ „Они“ – то је руководство земље и они њени грађани, који се залажу за заштиту постојећег уређења Либије.

До почетка априла је постало јасно да је сценарио проваљен. Гомиле трудбеника са искривљеним перима и визирима са коњским штитницима за очи су исчезле истом брзином којом су се појавиле, а у Либији су остали само ретки професионалци међу фриленсерима и малобројни представници оних редакција, које нису сматрале да је „све пропало“ – први добровољно, а други - принудно.

У дезинформационим баханалијама је активно учествовала и руска медијска компанија. Руска СМИ не само да су врло услужно преносила материјале које су очигледно преузели од западних агенција, већ су покушавала и да докажу да је „меда толико, да не стижемо да га потрошимо“! Па су без трунке жалости трошили, али су увек погледали откуда ветар дува, игноришући све остало. А трошили су не само жуч и мед, већ и папир, и време за пренос информација.

6. – 7. марта су два авиона Уљушин Ил-76 МЧС Руске Федерације довезли на аеродром Џерба у граду Тунису хуманитарну помоћ за „либијске избеглице“. При том је на сајту МЧС (Министарства за ванредне ситуације) та операција названа указивањем помоћи „Републици Либији“ (!!!). Наравно да су 34 тоне дечје хране и других корисних терета, достављени из Русије, одмах искоришћени и да су примаоци захвални. Али, до тог тренутка је чак и Врховни комесаријат УН за избеглице био принуђен да призна, да Либијци не напуштају своју земљу, а да су „избеглице“ - грађани Египта, Бангладеша, Нигера, Чада, као и остали гастарбајтери, који су градили путеве, и радили на помоћним и сличним пословима за које није потребна квалификација. Овде постоји интересантна ствар: међу скоро 300.000 тих „либијских бегунаца“ већину су сачињавали Египћани. На питање зашто су, обзиром да су границе Либије према Египту отворене, бежали на страну, супротну њиховој отаџбини, у Тунис, преко пограничних пунктова који се врло строго контролишу, они су простодушно признавали: у Египту су их телефоном обавештавали, да ће се, ако пођу директно, подврћи ужасној опасности: „устаници ће им одсећи главе, као да су Гадафијеви пси“.

Као резултат ове плитке сплетке сва светска СМИ су скоро целу недељу, све док се не би загрцнула, причала о „стотинама хиљада Либијаца који беже од крвавог режима омрзнутог диктатора“, а туниске власти су лупале главу где да сместе и чиме да нахране толики талас непредвиђених „посетилаца“. Кроз две недеље сви гастарбајтери који су хтели да напусте Либију су то и учинили. Са завршетком „информационог напада“ Евросавез је без галаме приступио евакуисању хиљада Египћана из Туниса, назад у Египат, а за преостале, њих приближно 120.000 - грађане афричких и азијских земаља, који су смештени у логоре са шаторима, интересују се само сарадници низа ситних невладиних организација и туниска полиција. Међутим, интересантно је: изнад шатора, у којима практично нема Либијаца, у последње време су се, према изјавама очевидаца, одједном масовно појавиле монархистичке заставе Либије из времена краља Идриса, а оне су се у невероватној количини и истовремено појавиле и у Бенгазију – 17. фебруара. Очигледно: Бенгази је место где треба да очекујемо нови талас дописника…

Истовремено са „масовним походом либијских избеглица у Тунис“ на територији Египта, близу границе са Либијом, новинарима су са помпом приказали логоре за „оне који се спасавају од Гадафија“. Логори су стајали празни две недеље, а затим су спаковани, али су зато у граничним областима Египта одмах разграбљени организовани конвоји са хуманитарном помоћи, који су били упућени у Бенгази. Да би се спасило оно што је достављано - камионе са хуманитарном помоћи су почели да припајају штићеним колонама са војном робом за „устанике“. То сви знају, па и новинари, који су у последњих месец и по дана боравили у области пограничних прелаза између Египта и Либије. Али, масмедији о томе не јављају а, наравно, добро се зна и зашто.

Што се тиче званичне позиције руског највишег руководства, она је изузетно брзо претрпела, и још трпи, битне промене, и то више пута. Масмедији понекад нису могли да их прате, а многи су се губили бирајући дефиниције, које „одговарају тренутку“ тим пре што је у врхунским ешалонима власти долазило до невиђеног плурализма мишљења. Па да се мало присетимо.

21. марта је премијер В.Путин, говорећи о ситуацији у Либији, изјавио: „Резолуција Савета безбедности је непотпуна и штетна, она дозвољава све и подсећа на средњевековни позив у крсташки рат. Фактички – она дозвољава упаде у суверену земљу“. Истога дана је председник Д.Медведев подвукао да Москва не сматра, да је резолуција Савета безбедности УН неправилна: „Ако се данас покушава да се „удара крилима по телу“ и говори да ми нисмо разумели шта смо радили, то би било неправилно, ми смо на то ишли свесно… Све што се дешава у Либији је повезано са безочним понашањем њеног руководства и са злочинима, који су се дешавали против сопственог народа, и то не треба да се заборави, а све остало је само последица тога“.

Према резултатима анкетирања јавног мњења, извршеног у то време, између 75 и 85 процената Руса сматра да је таква позиција Русије „неправилна“. Тешко је рећи у којој мери ти резултати могу да утичу на промену позиције руководства земље. У сваком случају, на руске масмедије они нису имали баш никакав утицај, те су они у највећем броју, пошто су „текућу диспозицију“ проценили преко својих канала, наставили да стихоклепе „оде борцима за слободу“ и да пљују по „дивљим хордама омрзнутог режима“.

Само недељу дана доцније, 28. марта, С.Лавров је констатовао да „дејства авијације западне коалиције у интересу либијских побуњеника представљају, у суштини, мешање у грађански рат у Либији и прекорачују границе овлашћења које за учеснике операције одређује Савет Безбедности УН.“ С обзиром да изјава није дата у првом лицу и да се чула на састанку са шефом Министарства за иностране послове Киргизије, врло искусни ефикасни менаџери масмедија на њу нису обратили никакву пажњу, и реторику су наставили у дотадашњем тоналитету, али – само до средине априла. Затим се либијска тема изненада изгубила са првих страна, али су у масмедијима, без обзира на то, одједном почели да се појављују уравнотежени коментари и трезвене оцене. До сада нема разумног објашњења за тај феномен.

26. априла председник владе В.Путин је изјавио да ни једна земља на свету нема дозволу за убиство либијског лидера. Он је дословно рекао: „Говорили су: „Не желимо да убијемо Гадафија“, а сада неки званичници већ говоре: „Да, тежимо да уништимо Гадафија“. А ко је дозволио да се то уради? Шта, зар је одржано суђење? Ко је то себи дао право да се убије човек, ма какав да је?! Каква је то забрана летова над земљом, ако сваке ноћи бију по палатама?“ Премијер је такође изјавио да је главни интерес оних, који сада „бушкају по Либији“ вероватно - природно богатство те земље.

У недељу, 1. маја, Министарство за иностране послове Русије је објавило да је руско руководство изнело „озбиљне сумње“ у искреност изјава Североатланске алијансе, којима се тврди да авионски напад на Триполи ноћу пред 1. мај није био уперен против либијског лидера Моамера Гадафија и чланова његове породице. Међународна коалиција прекорачује „мандат резолуције 1973 Савета безбедности УН, која ничим не предвиђа смену руководства либијске Џамахирије“. Та изјава је уследила после нове серије авионских напада снага антилибијске коалиције по цивилним објектима у Триполију, ком приликом је погинуо и син либијског лидера, Сејф ал-Араб (пост-дипломац економског факултета на Каирском универзитету), и други мирни грађани.

Тако је некима требало више од два месеца да почну да „озбиљно сумњају“ у оно, што је многима било јасно још 27. фебруара, када је СБ УН једногласно донео резолуцију бр. 1970 о увођењу санкција против Либије. Резолуција, осим забране путовања Моамера Гадафија, чланова његове породице и низа рођака, као и чланова његове владе, одредила је да су све државе-чланице ОУН „обавезне да хитно предузму све потребне мере како би се спречиле директне или индиректне испоруке, продају или премештање у Либију“ свих врста наоружања, „укључујући све врсте оружја, војне опреме свих врста и војних материјала“.

Бескорисно је питати средства масовног информисања да ли утовар бомби и ракета у ловце НАТО на аеродромима у Европи и њихово циљано избацивање на квартале Триполија спада у „премештање муниције“. Груба многобројна кршења резолуција 1970 и 1973 су очигледна, али масмедији чекају на сигнал…

(Фонд стратешке културе, 12.5.2011)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер