Selimir Radulović: Povodom Peticije podrške rukovodstvu Službenog glasnika

Povodom Peticije podrške rukovodstvu Službenog glasnika, objavljene na sajtu„Nove srpske političke misli", potom i u štampanim medijima, koju je potpisalo stotinak srpskih intelektualaca

U metežu srpske revolucije iz 1804. godine, Adam Čartorijski, u depeši koju šalje generalnom konzulu u Jašiju, Bolkunovu, veli da su Srbi dobrodušni i neiskusni u političkim (rekao bih i u inim) poslovima, te da su skloni greškama koje se, počesto, pokazuju kao pogubne. Setio sam se ove poruke ruskog ministra spoljnih poslova, ne bez razloga, povodom Peticije podrške rukovodstvu Službenog glasnika, objavljene na sajtu „Nove srpske političke misli", potom i u štampanim medijima, koju je potpisalo stotinak srpskih intelektualaca.

Peticija rukovodstvu „Službenog glasnika“ (sajt lista „Danas“, 4. oktobar 16:33)  

U osnovnom tekstu Peticije se, s pravom, podseća na urušavanje velikih srpskih izdavačkih sistema i navodi da je „Službeni glasnik“ uspeo da izbegne njihovu zlu sudbinu, ostvarujući uočljive izdavačke rezultate u gotovo svim intelektualno-duhovnim disciplinama, što je nesporno. Navodi se, nadalje, da je reč o izuzetnoj izdavačkoj kući, s dobrom vizijom i izuzetnim profesionalizmom, i da je, kao takvu, što je, takođe nesporno, valja sačuvati. U završnom delu teksta se, kao mogućnost usporavanja (pa čak i poništavanja) ovakvog moćnog izdavačkog sistema, najavljuje problempartizacije i neargumentovanog obezglavljivanja Službenog glasnika, što može, navodi se, nadalje, uz očevidno groteskno-smisaono posrnuće autora teksta Peticije, da košta zemlju značajnog doprinosa našem društvu.

PARTIZACIJA I DEPARTIZACIJA: Ukoliko bi, idemo po tragu teksta Peticije, izigravanjem načela departizacije, novouspostavljena politička volja u Srbiji, na čelo „Službenog glasnika“ imenovala, naprimer, člana Srpske napredne stranke, to bi srpsko izdavaštvo, srpsku kulturu, pa i Srbiju - koštalo vidokruga. U tekstu Peticije, se, naravno, ne kaže da se načelo partizacijeprimenjuje saglasno načelu asimetričnog simetrizma, da važi, recimo, samo za one koji personalizuju novouspostavljenu političku volju, pa je umesna pretpostavka da je ono opštevažeće načelo. Ako je tako, da li je neophodno podsećati na koji je način Slobodan Gavrilović, bivši potpredsednik Demokratske stranke, a sadašnji direktor „Službenog glasnika“, došao na ovo ključno mesto u savremenom srpskom izdavaštvu. Bez namere da ga, na bilo koji način, povredimo, ipak predočavamo da on, u vremenu postavljenja, nije bio istaknuti izdavač i intelektualac, već opunomoćeni predstavnik vladajuće političke volje. Šta hoću da kažem? Načelo departizacije, kao suprotni pol načela partizacije, obavezuje, najpre, na smenu sadašnjeg (partijskog) direktora „Službenog glasnika" i, tek onda, na postavljenje novog, iz redova eminentnih izdavača i intelektualaca. U protivnom, na delu je navedeno načelo asimetričnog simetrizma.

Peticija rukovodstvu „Službenog glasnika“ (sajt Nove srpske političke misli, 5. oktobar 14:34)  

Pravo je reći, ima još jedna stvar koja poziciju sadašnjeg direktora „Službenog glasnika“ čini još delikatnijom. On pripada, bez ostatka, političkoj grupaciji koja je, u nekoliko minulih godina, devastirala i opljačkala Sr-biju. Ta družba u svom nazivu ima oznaku demokratska, ali se, u narodu, imenuje kao žuti kartel, a njeni predvodnici kao žuti nosevi. U vremenu koje sledi, gde se klupko nevesele istine razmotava ne olako obećanom, već velikom brzinom - to može biti dodatni kamen oko vrata čoveka koji je, zahvaljujući partijskim prečicama, seo u stolicu prvog čoveka „Službenog glasnika“. Ali, trebalo bi reći i ovo - sama činjenica da su sadašnjeg direktora „Službenog glasnika“ za to mesto preporučile partijsko-političke reference ne znači, nužno, da se on nelagodno osećao u toj stolici, odnosno da svoj posao nije valjano obavljao, hoću reći da nije čovek bez tereta na leđima. Ali, da li je to dovoljan razlog da poverujemo, protestujući, da bi dolazak drugog čoveka, koji simboliše novu političku (i, ne daj bože, stručnu!) volju, bio početak kraja „Službenog glasnika“! Iako se u tekstu Peticije navodi da program Službenog glasnika nije program ove ili one partije, očevidno je (a to se u naslovu Peticije overava), ako hoćemo da mislimo celonosno, a ne odlomljeno, da nije reč o odbrani institucije, već o odbrani jednog čoveka i, nažalost, konkretne, pokazalo se svirepe i pohlepne, političke volje. „Službeni glasnik“ jestefenomen i nema razloga da ga, saglasno načelu departizacije, ne podržimo da bude fenomenalan!

ODBRANA STOLICE: Naredno pitanje koje se nameće glasi - da li je iko iz novouspostavljene vladajuće političke volje iskazao otvorenu nameru da se „Službeni glasnik“, ne daj bože, ugasi? Pravo je reći nije, niti je to ikome palo na pamet, ali je izvesno da je, gde ko, pomislio da se može dovesti u pitanje prva stolica „Službenog glasnika“. Ispada, dakle, da se Peticijom podrške rukovodstvu Službenog glasnika ne brani izdavačko izobilje „Službenog glasnika“, već jedna, po naravi (političkih) stvari dobrano rasklimatana stolica. Može se, saglasno tome, postaviti i ovakvo pitanje - da li se, dajući podršku rukovodstvu „Službenog glasnika“, potpisnici Peticije opredeljuju, zapravo, da daju podršku jednoj (konkretnoj) političkoj volji da bira i imenuje, po svojoj meri, koja može biti i idealna mera? Iako je, do juče, izgledalo da je ona po meri lica Božjeg, pokazala se i te kako trošnom i propadljivom. Ovakvim stavom, izvesno je, potpisnici Peticije, to se krije ispod njene površinske skrame, nesvesno dovodeći u pitanje ovo svetlo s visine, uskraćuju pravo novouspostavljenoj vladajućoj političkoj volji da bira i imenuje ne samo po svojoj meri, nego i po meri struke, koja, kao i prethodna, takođe, može biti idealna mera. Na taj način Peticija podrške rukovodstvu Službenog glasnika, postepeno, prerasta u brigu da se, posle odlaska žutih noseva, sačuva njihovo istureno odeljenje - laka konjica koja, još uvek, jaše predelima kulture, namerna da, i nadalje, svetli i mrači, ometajući nas da se otmemo iz preopasnog zagrljaja simulirane demokratije i tihe okupacije i izađemo iz pustinje iz koje je iščezla realnost.

Ako hoćemo da očistimo plevu, odnosno odvojimo kukolj od žita u savremenoj srpskoj kulturi, ako smo namerni stati pred zrak Božji da, dobrim delom, obesnažimo stav Adama Čartorijskog, s početka teksta, o našoj naivnoj dobrodušnosti i neiskustvu, da, barem nakratko, ugledamo lice onog što ohole obara, a krotke proslavlja, neophodno je da budemo obazrivi u davanju podrške delovima političke konfiguracije čiji je Bog trbuh, a slava u sramoti njihovoj, jednom rečju - onima koji su ipostelje okivali srebrom. Samo tako ćemo umaći iskušenjima pred ponorom koji nas okružuje, u kojem se gnezde zla sveta. A šta kaže Knjiga vekovečita, kao nauk onima (rukovodstvu „Službenog glasnika“) u čiju odbranu su stali potpisnici Peticije, kroz usta onog što mudrošću preticaše sve u Jerusalimu. U njoj, naime, stoji da svakom poslu ima vreme - vreme kad se rađa i vreme kad se umire, vreme kad se sadi i vreme kad se čupa posađeno, vreme kad se gradi i vreme kad se razgrađuje, vreme kad se sabira i vreme kad se rasipa!

(Pečat, 12.10.2012)