Саша Илић: "Печатов" интегрисани прилаз стварности

Није прошло много времена откад је бивши председник Србије Борис Тадић тобоже преклињао побуњене Србе који су балванима блокирали прелаз на Јарињу да се склоне и омогуће трансфер људи и робе. Чинило се да су неумољиви. Премијеру Ивици Дачићу и актуелном председнику Томиславу Николићу био је потребан један одлазак на Јариње да би објаснили српским представницима са севера Косова да ће од сутра ту почети изградња интегрисаног прелаза те да више нема сврхе протестовати. Људи су се без поговора повукли, а гранични пункт је никао веома брзо. Све је то личило на оне филмске епизоде у којима неко налази заостале чланове војних формација који још увек тумарају необавештени да је рат завршен и да је, притом, изгубљен.

Пратећи те догађаје у јавности, пре свега ме је занимала реакција “Печата” Милорада Вучелића, будући да је велики број кадрова блиских овом медију ушао у Владу Дачић – Вучић. Када сам “Печат” потражио на оближњој трафици, није га било. “Распродато”, рекла ми је продавачица. “Како то?” питао сам. “Не знам, одмах је плануо.”

И заиста, није било лако наћи “Печат” у штампаном издању. Очигледно је близина догађаја на Јарињу утицала да се интересовање његове верне публике драстично повећа, јер деловање политичких актера “од поверења” мора да им је било несхватљиво. Напослетку сам прелистао нови број “Печата” на интернету и схватио о чему се ради. Смак света је увелико почео, а на насловној страни је представљен кругом европских звездица унутар којег је стајао натпис “Датум у контејнеру”.

Вучелић је већ у свом уводнику најавио неколико битних тема: окупирана и понижена земља, ћутање САНУ-а поводом Косова, Меморандум цркве као и неизбежни контејнер на Јарињу. На удару “Печата” пре свега су се нашли Сузана Грубјешић (потпредседница Владе задужена за европске интеграције) и премијер Дачић. Но, изгледа, много је лакше критиковати потпредседницу Владе, која је недавно објаснила да је дошао крај Тадићеве политике “и Косово и ЕУ”, него премијера Дачића који је објавио пораз Србије у ратовима које је водила деведесетих година. Председник Николић у дискурсу “Печата”, рекло би се, има ауру неког трагичног јунака, који тражи савет од најмудријих (САНУ), али тај савет никако да стигне. Стога се новинарка “Печата” обрушила наХајдинову политику немешања у дневне послове.

Занимљиво је да се име Александра Вулина, бившег Вучелићевог заменика у “Печату”, а сада шефа Канцеларије за КиМ, не помиње у коментарима овог процеса. Уместо на њега, гнев се излива на Борка Стефановића, некадашњег преговарача са Приштином и човека од поверења Бориса Тадића и Вука Јеремића. Готово да се не помиње ни Милован Дрецун, бивши ратни хушкач, а данас председник скупштинског одбора за КиМ. На десници је очигледно дошло до пометње, тако да се више не зна ко је заиста на удару њихове критике.

Председник САНУ-а Никола Хајдин свакако је један од “највећих криваца” за постављање интегрисаних прелаза на Јарињу и Мердару. Све је било много боље у оно време док је Тадић молио да се балвани склоне али до тога није долазило. Вук Јеремић је летео по свету и лобирао, док је Борко Стефановић преговарао о нечему што се никако није спроводило у дело. Идеална ситуација. “Печат” се у то време бавио Народном библиотеком Србије, Хагом, заграничним медитацијама Милована Данојлића, културом под окупацијом мондијалиста и успоном напредњака. Сада се, међутим, ситуација заротирала. Они који су имали безрезервну подршку “Печата” угушили су мини балван-револуцију и отворили простор за изградњу контејнера. Није лако у таквим условима остати на ногама, баш као што је грађанској опцији у Србији били претешко да схвати да је политика Бориса Тадића нагло скренула удесно, у идеолошком смислу ка решењу косовског питања Добрице Ћосића, а у економском ка малверзацијама Мирослава Мишковића.

Због оваквог заокрета који је печатовце бацио у агонију, премијер Дачић и председник Николић (као и неизбежни први потпредседник Владе Александар Вучић) добили су отворене похвале од представника грађанске опције, пре свега од бившег високог функционера ЛДП-а Ненада Прокића, као и од Весне Пешић, која се додуше оградила рекавши да “нема бланко подршке никоме”, али да је “ова Влада боља од претходне”. Чињеница је да би и Дачић и његови коалициони партнери ускоро могли проговорити и дискурсом “Пешчаника” уколико то од њих буде захтевала висока представница ЕУ-а Кетрин Ештон. Пример експресног почетка наплаћивања царине на интегрисаним прелазима и Дачићев вапај да се сачека 10. јануар показују разлику између Тадићеве и Дачићеве идеологије, односно тумачења стварности. Уместо наставка балванизације, Дачић је истакао да је његов разговор са Кетрин Ештон био знак да се ради “о најповољнијем тренутку за Србију на путу ка ЕУ”. Ову логику “Печат” не може да схвати и питање је тренутка када ће почети отворени клинч са дојучерашњим сарадницима и саборцима, па макар се радило и о Александру Вулину, који је био гарант политичког наслеђа Слободана Милошевића, бар када је Косово у питању. Испоставило се, међутим, нешто сасвим друго. Док је Вулин на сајму показивао културну продукцију фантомских институција са Косова, уступивши “Печату” уређивање програма, Дачић и Николић су направили кораке после којих политичка стварност Србије и Косова више никада неће бити иста. Затражени савет од САНУ-а, у светлу таквих потеза, требало је да функционише тек као провизорна подршка, а не као нови Меморандум (ћосићевско-крестићевског типа), како то тумаче експерти из “Печата”.

Стога је смешан коментар Матије Бећковића, иначе лауреате “Печатове” награде за књижевност, да су за све “криве агентуре”, које су некада “украле” Меморандум САНУ-а те да се данас академици боје сваког дневно-политичког питања. Са Дачићевим признањем пораза, осветљен је и пораз милитантног крила академика јер њихова идеологија губи сваки смисао у новој политичкој реалности. Можда ће интегрисани прелази на Јарињу и Мердару утицати на ревидирање ставова Добрице Ћосића и преживелих другова, попут своједобног учлањења у Отпор. За “Печат” би то био ударац испод појаса.

(Српски тједник Новости)