Sanda Rašković Ivić: Vučić je od glasača napravio narkomane nade; Dva puta je izgubio od Đilasa i sada želi da se revanšira, makar da njegovo ime stoji iznad Đilasovog

Sanda Rašković Ivić, potpredsednica Narodne stranke, gaji ono što najviše fali srpskoj politici - pristojnost i principijelnost. Kaže da je to učila od oca Jovana Raškovića.

Smatra da je opozicija imala mnogo veće šanse na predstojećim beogradskim izborima okupljena oko jedne liste i plaši se da će biti mnogo rasutih glasova koji će koristiti samo SNS-u. Evo šta tačno očekuje od izbora 4. marta.

- Nadam se da će lista koju predvodi Dragan Đilas, a na kojoj sam i ja kao kandidat za odbornika, imati veliki broj glasova. Realna sam žena i verujem da ćemo mi biti druga lista po snazi, a da će prva, nažalost, biti lista koju predvodi Aleksandar Vučić. On je u funkciji propagande upregao i predsedničku funkciju i mitinguje po beogradskim opštinama. Izgleda kao da se šef države kandiduje za gradonačelnika.

Na tom mestu jedino nije bio, tu je uvek gubio - ostalo mu je kao neostvaren san?

- Da, dva puta je izgubio od Dragana Đilasa i sada, valjda, što svesno, što nesvesno želi da se revanšira, makar da njegovo ime stoji iznad Đilasovog. Mislim da je ta stvar prešla u domen lične povređenosti.

Bojan Pajtić je uzburkao duhove najavom tužbe protiv Šutanovca. Kolika je šteta napravljena opoziciji?

- Ne bih to komentarisala, ali mislim da je gospodin Šutanovac napravio grešku što se DS nije priključila ovom bloku koji predvodi Đilas jer bi to bila jedna sjajna poruka. Došlo bi do okupljanja i pristupili bi mu i oni koji su se otisnuli od DS i tako bi imali jednu ozbiljnu opozicionu listu koja bi umnogome sprečila rasipanje glasova. Ovako ćemo imati rasip glasova i mnogi će, dajući glas različitim listama koje neće preći cenzus, posredno dati glas naprednjačkoj listi jer je takva izborna matematika. Podsetiću da je na beogradskim izborima 2014. godine naprednjacima otišlo 155.000 upravo tih rasutih glasova.

Zašto ovoliko netrpeljivosti među opozicionim vođama?

- Moram da kažem, kao žena koja se bavi politikom, da sam se uverila kako su muške sujete mnogo veće i opasnije od ženskih.

Kažete da je Vučić krenuo ka zalasku karijere. Na čemu temeljite te tvrdnje?

- Vučić je svoj zenit već prošao, a to je bilo 2014. godine i posle toga ide nizbrdicom. Veliki uspeh na predsedničkim izborima bila je jedna užasna priča o iznuđenim glasovima. Tih iznuđivača je bilo od Kosova do centralne Srbije, Beograda i Vojvodine tako da ne bih govorila o Vučićevom velikom uspehu na tim predsedničkim izborima. Za mene to je bila mešavina iznude i opsene. S druge strane, u svakom izbornom ciklusu naprednjaci imaju po 20.000 manje glasova u Beogradu.

Kako ga vidite kao političara?

- Vučić je opsednut utiskom koji ostavlja na ljude, opsednut je pobedom i uspehom na vlasti. On se sve vreme ponaša kao vođa navijačke grupe koja je dobila stranku i ta stranka je u opoziciji i u neprestanoj kampanji. Kao da je ta njegova navijačka grupa stalno pred nekom važnom utakmicom koju treba da odigra i gde mora da se pobedi. On je dugo u svojoj bivšoj stranci bio jedan drski potrčko i sada bi želeo da bude veliki šef i stalni pobednik i zato mu nije dovoljno samo da bude prvi već želi da tu bude sam, najbolji, da ostavi utisak najvećeg i nepobedivog. Kod njega je sve utisak, a nema otiska.

Vidite li rešenje kosovskog čvora? Postoji li treći način osim dva, oba na našu štetu - ili da ga izgubimo ili da ga ostavimo nerešenog?

- Ova velika žurba oko rešenja kosovskog pitanja ne vodi ničemu. Ne kažem ja da to pitanje treba ostaviti nerešenim, ali pitanje Kosova i Metohije nije iskrslo juče, staro je bezmalo vek i po i ne možemo ga na brzinu rešavati. Na Kipru pregovaraju od 1974. A što se nama žuri toliko sa tim pravno obavezujućim sporazumom? Zbog evropske perspektive? Treba razgovarati, pregovarati i sa Albancima i sa međunarodnom zajednicom, ali ovo što sada radimo nisu razgovori. Pogledajte šta je Vučić, otkako je došao na vlast sve dao a da za uzvrat nismo dobili ništa. Potpisan je Briselski sporazum kojim je iseljena država Srbija sa Kosova. Mi danas nemamo srpske sudove i sada Vulin i društvo pište do neba zahtevajući da budu uključeni u istragu oko ubistva Olivera Ivanovića. Integrisao je granične prelaze utvrđujući granicu prema Kosovu i Metohiji. Lokalni izbori se odvijaju pod patronatom Prištine. Druga je stvar što se onaj Milan Radojičić i ostali kontroverzni biznismeni tamo bave uterivanjem glasova i posle toga sa Markom Đurićem viču: „Aco, Srbine!“ Na severu Kosova se ne pita država Srbija već jedna stranka i mafija. Nismo dobili čak ni zajednicu srpskih opština. Dobili smo mafijašku strukturu koja direktno pregovara sa Haradinajem. Srbi su dodatno poniženi tako što su gurnuti u koaliciju s jednim koljačem. I onda naprednjaci kažu šta bi vi - Aljbina Kurtija? Pa, ne bih nikog. Jedan britanski narodni poslanik je rekao kako je bolje ne biti u vlasti nego biti u lošoj vlasti. Kako su Albanci tamo izašli iz svih institucija, nisu bili ni u kakvoj vlasti a pogledajte dokle su dogurali.

Bojim se da bismo se načekali?

- Nismo mi na Kosovu pred dilemom ili ćemo ratovati ili kapitulirati. To je naša državna teritorija i deo kolektivnog mita na koji se sad gleda kao na anahronizam. Moj otac nije spadao u one koji se gade mita kao što su se Vučiću sada naglo ogadili mitovi. On me je naučio da su mitovi ogledalo jednog naroda, da je kosovski mit ogledalo duše srpskog naroda i da ne treba preko toga olako prelaziti. Mi imamo tamo svoju državnu teritoriju koju nam garantuje naš Ustav i Rezolucija 1244 u Ujedinjenim nacijama. To je tvrdo kao kamen i mislim da jednog dana, ne sutra ili za pet godina, možemo vratiti Kosovo. Ja u to verujem. Jeste da ljudi kažu - pa da ti Albanac bude predsednik Skupštine. Dobro im je odgovorila gospođa Rada Trajković, pitajući što vama kosmopolitama smeta da to bude Albanac. Ni meni ne smeta da to bude bilo koji građanin Srbije koji se drži srpskog ustava.

Kao psihijatar, možete li sa strane struke okarakterisati našu političku stvarnost. Često čujemo - ovo je ludilo?

- Prisutno je nešto što bi se moglo nazvati mesmerizmom. Mesmer je bio veliki opsenar u 18. veku, grupni hipnotizer, a dao je dosta i psihijatriji. Vučić je „uhvatio“ jedan deo građana, malo više od milion ljudi i mahom onih, što bi pisac rekao, poniženih i uvređenih i opčinjava ih. On jednim vašarskim opsenarstvom kroz medije koje je okupirao vlada tim ljudima. Vlada njima i uz pomoć njih. Stalno im daje neku nadu, tražeći krivce u drugom i obećava kažnjavanje tih krivaca. Oni su praktično njegov medij, ti očajni ljudi pretvoreni su u narkomane nade. Toliko su se navukli na tu nadu, bez nje ne bi mogli da žive i Vučić im tu nadu prodaje, ne čineći u stvarnosti ništa konkretno za njih. Nekima je, poput penzionera, čak nešto i uzeo.

Pošlo mu je za rukom i da hipnotiše elitu?

- Vučić je, pateći za podrškom elite, po raznim osnovama našao određeni broj intelektualaca i javnih ličnosti da ga podrže i sad gledamo ovu njegovu čudesnu beogradsku listu na kojoj imate „kompletne idiote“, kako ih je on lično nazvao, garnirane nekim ozbiljnim ljudima. Čestitam tim ljudima koji nešto znače što su se probili u takvo društvo.

Lečili ste i Srbe i Hrvate. Koji su luđi?

- Ludilo ne poznaje granice ni nacionalnost. Svi smo mi jednako ludi. Možda se u normalnosti malo razlikujemo, ali u ludilu smo isti.

Iza vašeg oca je ostala ona rečenica o Srbima kao ludom narodu koja je, istrgnuta iz konteksta jednog razgovora, posle figurirala kao dijagnoza.

- Zapravo, on je Tuđmanu rekao da se ne igra sa Srbima, da je to lud narod i lako gine za svoje ideale. Nažalost, zlonamernici na obe strane su to iskoristili u jako ružnom smislu.

Jesmo li to naše ludilo mogli pametnije da iskoristimo?

- Sigurno da smo mogli. Mogla se izbeći ratna opcija i moj otac se za to i zalagao. Bilo bi incidenata, eksplozija, ubistava, ali ne bi bilo ovolike nesreće, krvi i mržnje koja se dodatno od tog sukoba multiplikovala. Tuđmanu je krvav sukob trebao, nama nije i moj otac je je to govorio Miloševiću: da Hrvatska jedino može da dobije nezavisnost samo u krvi i kao žrtva i da nikako ne treba nasedati na to. Ali Milošević mu je rekao: „Doktore, vi ste humanista, vratite se vi u ordinaciju.“

I onda napravio ludnicu od države, da ordinacija više nije mogla pomoći?

- Da. Otac je umro razočaran i poražen u svojoj politici, za koju se danas vidi da bi bila blagotvorna.

Nisam mogla da dozvolim da kapituliram pred davaocima građevinskih dozvola

Zanimljivo je da ste upravo vi i Vojislav Koštunica jedini lideri stranaka koji su podneli ostavke na stranačke funkcije. Retka principijelnost.

- Morate imati integritet da kažete - neću više da budem na vlasti - kada shvatite da je to kontraproduktivno i loše po principe koje zastupate. Nisam mogla da dozvolim da kapituliram pred davaocima građevinskih dozvola i direktorima poslovnog prostora na opštinama.

Da li ste se nekad čuli ili sreli sa Koštunicom?

- Ne, on se potpuno povukao, promenio je sve brojeve telefona, čak i kućni.

(Blic)