Ruža Ćirković: Šta su se dogovorili Tito i Brant

Beograd - Dr Vladimir Ivanović, saradnik beogradskog Instituta za savremenu istoriju objavio je knjigu „Jugoslavija i Nemačka 1965-1973“, a doktorirao je na temu naših gastarbajtera. Ne možete doktorirati na tu temu, a da ne potražite čuveni, on kaže, džentlmenski sporazum Tito-Brant. Gastarbajteri jesu bili tema tog sporazuma, a ni dunavske Švabe ni njihova imovina - nisu. Ni pomenuti.“To nemate kao otvoreno pitanje, pa izvlačim zaključak da se to pitanje tada i ranije podrazumevalo kao rešeno, da se o tome ne pregovara“, kaže Ivanović za Danas.

Pri prezentaciji Nacrta zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić je rekao da ne očekuje da se pojavi veća grupa stranaca sa zahtevima za restituciju oduzete imovine, a da je pitanje imovine Nemaca rešeno sporazumom Tito-Brant.

„Đelić je tu delimično u pravu jer ja kao naučnik istoričar, koji se bavi tim pitanjem, nisam našao sporazum Tito-Brant. Mislim da taj sporazum postoji, ali je iz nekih razloga izvučen i ja ga nisam dobio na uvid ni u arhivu našeg Ministarstva inostranih poslova, niti sam ga našao u arhivu Ministarstva inostranih poslova Nemačke, a istraživao sam tamo 2008. godine“, kaže dr Ivanović za Danas i smatra da je „vrlo moguće da je Đelić tražio da mu se iz arhiva dostavi taj sporazum koji je sklonjen“. Ivanović, međutim, potvrđuje da je službenu zabelešku o sporazumu našao, da je našao dosta drugih dokumenata koji o njegovom postojanju svedoče, ali niti u zabelešci niti u bilo kom drugom dokumentu „pitanje Nemaca se ne pominje nigde eksplicitno“. Ivanović kaže da su pregovori između Nemačke i Jugoslavije vođeni tajnim kanalima, od ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa 1968. godine pa sve do 1973. godine kada su se u aprilu jugoslovenski predsednik Tito i nemački kancelar Vili Brant sastali i sklopili sporazum. „Pitanje Nemaca kao takvo, dunavskih Švaba, ono se ne spominje uopšte ni u jednom kontekstu kao problem između dve zemlje. Pojavljuje se problem nemačkih grobalja ovde, problem ekstremne jugoslovenske emigracije u Nemačkoj, problem ekonomskih odnosa, Jugoslavija traži da Nemačka više ulaže u njenu privredu zbog deficita, problem zaštite jugoslovenskih radnika tamo, ali ni u jednom trenutku se tu ne postavlja pitanje dunavskih Nemaca, iz prostog razloga što se smatra da je rešeno“, kaže Ivanović. On podvlači da se u dokumentima kojima je imao pristupa kao jedno od najotvorenijih pitanja pojavljuje pitanje obeštećenja žrtava nacističkih progona. Ovaj detalj je veoma bitan i za budući zakon o restituciji u Republici Srbiji jer se iz njega implicite može zaključiti da je Jugoslavija ovo obeštećenje naplatila. „Jugoslavija je bila jedina socijalistička zemlja usmerena na zapadnu Nemačku i Brant je zahtevao od Tita da se sporazum koji će među njima biti sklopljen ni jednom rečju ne nazove obeštećenje jer je postojala opasnost da u tom trenutku ostale zemlje istočnog bloka zatraže od Nemačke da na isti način na koji je obeštetila Jugoslaviju obešteti i njih. To bi dovelo u pitanje proces normalizovanja odnosa sa istočnim blokom koje je bilo osnov politike Vilija Branta.“

Dr Ivanović tvrdi da je Jugoslavija sedamdesetih godina od ovog sporazuma živela. Sem obeštećenja žrtava nacističkih progona, taj se sporazum na neverovatno zanimljiv način oslanjao i na rad odnosno ušteđevinu naših radnika na privremenom radu u inostranstvu, koja je tada po Ivanovićevim rečima iznosila nekoliko milijardi maraka. Ispada da su oni svojom ušteđevinom kreditirali Jugoslaviju, a da to nisu ni znali.

„Tito je sklopio jedan vrlo promućuran sporazum od koga je Jugoslavija i te kako imala koristi. Između ostalog, Jugoslavija je dobila pomoć u vrednosti oko milijardu maraka, što su onda bile jako velike pare, sklopljen je niz privrednih aranžmana, zato ste vi imali proizvodnju folksvagena u Sarajevu i slično jer imate prosto zbližavanje zapadno-nemačkih i jugoslovenskih firmi i njihov nastup na tržištima trećeg sveta“, kaže Ivanović. Kako je već pomenuto, predmet sporazuma bili su i naši gastarbajteri u Nemačkoj. „Jugoslavija je kao kredit dobila takođe i ušteđevinu jugoslovenskih gastarbajtera nastalu do sklapanja sporazuma 1973. godine, naravno nemačka vlada je bila garant da će ta ušteđevina biti vraćena. Kako se to dalje razvijalo, ja to ne znam, ali je trebalo da te pare budu investirane u privredu Jugoslavije“.

„Tito naravno nikada nije našao za shodno da izađe i objasni ljudima da su Nemci isplatili obeštećenje vezano za Drugi svetski rat i da je time to pitanje završeno i za Jugoslaviju i za Nemačku“, kaže Ivanović i dodaje da je, međutim, jedna Brantova rečenica od velikog značaja, Brant je naime rekao da Nemačka ne može da se vraća u prošlost, a li da ne može ni da zaboravi svoju prošlost i da otvorena pitanja iz prošlosti treba rešiti, ali tako da obe strane budu zadovoljne. „Tom Brantovom rečenicom je stavljena tačna na pitanje obeštećenja, na pitanje restitucije i na sve živo“, zaključuje Ivanović.

Posle Drugog svetskog rata u Nemačkoj su postojale jake izbegličke organizacije, pa je čak postojalo i Ministarstvo za prognane i izbeglice koje je tražilo da uslov za normalizaciju odnosa mora da bude obeštećenje dunavskih Švaba. Brant je 1966. godine postao nemački ministar inostranih poslova, narednih godina je to ministarstvo ukinuto.

(Danas)