Рик Розоф: Свет у оловним оковима НАТО пакта

У току је стварање новог глобалног поретка, заправо тоталитаризма трећег миленијума који се устоличује у исто време када је на делу и потчињавање Европе Сједињеним Америчким Државама, помоћу НАТО-а. Завршна декларација, усвојена на самиту у Лисабону, садржи клаузуле о развоју нових облика партнерства на Средњем Истоку, Африци, Азији, као и партнерство са Русијом, Индијом и Кином, док је НАТО задобио право над контролом и решавањем питања која немају никакве везе са војним проблемима, већ са упливом у готово све аспекте људске егзистенције

Рик Розоф, амерички независни новинар из Чикага, оснивач сајта „СТОП НАТО“ и један од најбољих познавалаца и критичара ове алијансе за „Печат“ говори о новој стратешкој доктрини НАТО-а, усвојеној на самиту у Лисабону (19-20 новембра) и перспективама света у склопу њене реализације. Рик Розоф је геополитички аналитичар из Чикага, пацифиста чији текстови представљају основу за критичко разумевање империјалног похода који нужно окончава у мраку тоталитаризма. Стални је сарадник „Глобалрисрча“- Центра за истраживање глобализације („Globalresearch“); независне медијске мреже „Волтер“ („Voltaire“); „Z-net“ магазина, члан је уредничког одбора истраживачког центра: „Царево ново одело“ и бројних других медијских центара широм света.

Какво је ваше мишљење о новој Стратешкој доктрини НАТО алијансе, усвојеној на НАТО самиту у Лисабону?  Да ли је реч о супстанцијално новом документу или о форматизацији закључака инаугурисаних на бројним НАТО конференцијама одржаним после НАТО самита из 1999. године?

Самит је и донео новине и потврдио домете стратешког концепта усвојеног 1999. године, на самиту одржаном поводом педесетогодишњице постојања НАТО-а, у Вашингтону, усред 78-дневног бомбардовања Југославије. Тај самит је свечано примио три земље из Источне Европе, бивше чланице Варшавског пакта: Чешку републику, Мађарску и Пољску. То је сигнализирало правце којима ће НАТО конвергирати: ратне операције и њихово ширење изван територија НАТО нација, док је други правац подразумевао експанзију самог НАТО-а, пре свега на Исток. Лансиран је партнерски програм и Србија је сада у партнерству за мир што је води ка напреднијем, индивидуалном партнерском акционом програму као припремном за пуноправни пријем Србије у НАТО.

Када говоримо о недавно завршеном самиту у Лисабону, верујем да и ви и ваши читаоци знате да неће бити ослобађања од стега САД: НАТО је организација у којој се одлуке доносе у САД, НАТО се представља као војни савез демократских држава, док у ствари није ништа слично. Давно је начињен план по којем ће се у целој Европи поставити антиракетни штит, а Европа бити инкорпорирана у систем сајбер ратовања САД, и разуме се то је оно што се догађа.

НАТО ће остати у Авганистану до 2014. године, што значи да ће тај рат трајати петнаест година. Са свим овим процесима слажу се све земље редом. Можемо ли поверовати пропаганди НАТО-а која каже да земље, каква је на пример Луксембург, могу да ставе вето на одлуке НАТО-а. То је прилично смешно. Такав је случај и са дванаест НАТО чланица у Источној Европи које служе за стационирање ракета, база и трупа и тренинг мисија ангажованих у НАТО ратним операцијама, какве се воде у Авганистану.

Запазио сам пре око недељу дана да је Драган Шутановац, српски министар одбране, изјавио да ће до краја године Србија потписати безбедносни споразум са ЕУ што је први корак у консолидацији војних веза са НАТО. Постоји нешто што је деведесетих година названо „Berlin Plus agreement“, по њему се дозвољава НАТО и Европској унији да деле медицинску опрему, постројења, командне официре, ратне бродове који ће после Лисабонског самита резултирати повећаним степеном не само кооперације већ стапања европских и НАТО активности на Рогу Африке, Авганистану и Балкану и ко зна где све још. И друга ствар коју је Шутановац рекао била је да ће Србија послати симболичан контигент на Рог Африке да би се прикључила морнаричкој мисији Европске уније и НАТО, названој „Operation Ocean Shield“. Последњих два месеца говори се о пробном ангажовању Србије, тест пробама у склопу мисија Европске уније ангажованих на местима као што су Либан или Чад у Централној Африци, што представља својеврсно куцање на врата за улазак у ратне зоне, на пример, Авганистан.

Нема, дакле, измене око одлука самита у Вашингтону, а које, практично, значе да НАТО може да води рат било где на планети?

Лисабонски НАТО самит изнова потврђује имплементацију одлука које су донете на самиту из 1999. године, у Вашингтону, и тиче се могућности да НАТО води рат било где на планети.  Ако могу да кажем, без намере да увредим неког од ваших читалаца, већ хоћу да дам знак за узбуну људима: никада нисам могао да поверујем да ће цео европски континент дозволити себи да буде подређен војном блоку којим се руководи са друге стране Атлантика. А то је управо оно што се догодило. Амерички генерал, командант  ваздушних снага САД у Европи Роџер Бриди, пре неколико недеља се хвалио чињеницом да је тридесет и девет европских земаља слало своје трупе у рат у Авганистану. Тридесет девет европских нација! И по мојим увидима ако искључимо микродржаве какве су Андора, Ватикан, Сан Марино и Монако, само шест земаља није слало трупе у Авганистан.  То су Србија, Русија, Белорусија, Молдавија, Кипар и Малта. Све друге земље су слале своје трупе у већем или мањем обиму. Веће државе су послале веће трупе, а оне мање су, како каже Драган Шутановац, „симболично допринеле“. Дивота. И Швајцарска је послала трупе, и Аустрија је послала пет војника, а Шведска, Финска и њихови суседи имају пет стотина војника у северном Авганистану под НАТО командом и контролишу четири провинције тамо. Шведска је изгубила пет војника у борбеним операцијама и то је први пут у последњих две стотине година да су припадници шведских трупа погинули у неком рату, док у случају Финске говоримо о првом путу после Другог светског рата. Све то се догађа у условима, у којима се не зна ко контролише НАТО. То свакако није колективна одлука европских нација већ је то Вашингтон. Вашингтон је диктирао агенду на самиту у Лисабону, а сви други су се повиновали тој одлуци. И једини разлог због којег су трупе из тридесет девет  европских земаља у Авганистану је тај што је Вашингтон наредио да буду тамо позивајући се на члан 5 Северноатлантског уговора који се примењује по принципу  „сви за једног-један за све“, чиме су све чланице Алијансе дужне да бране нападнутог. Одмах пошто је НАТО активарао члан 5, европске трупе су почеле да се боре, да гину и да убијају у Авганистану.

Рекли сте да је све што се дешава у оквиру НАТО-а, контролисано од Вашингтона. Али, ко контролише Вашингтон? Какав је утицај војно-индустријског комплекса, за који је још Ајзенхауер говорио да представља највећу опасност?

Вашингтон сигурно није под контролом суверене воље америчког народа. Оно што данас имамо на делу је антидемократски процес веома удаљен од народа. Ајзенхауер је, нажалост, био пророк и не само да је тачно 1961. године сигнализирао о стварима које су се у то време одигравале,  већ је предвидео како ће се оне одвијати у будућности. Тешко је да ће у Америци бити реизабрани за конгресмена или сенатора они који гласају за смањење војног буџета, зато што ће се лобисти компанија за производњу наоружања побринути да остану без мандата. Из тог разлога се конгресмени и сенатори и не одлучују да говоре о разоружавању или смањењу војног буџета. Осим тога, није ми познато колико је људи свесно тога да сваке четврте године америчко министарство одбране презентује четворогодишњи преглед одбране, како би се припремили за следећи четворогодишњи период. Они су за 2011. годину предвидели војни буџет од 708 милијарди долара… Тај план је одобрен у Конгресу. Тих 708 милијарди долара, по мојој калкулацији, јесу буџет који значи оптерећење од преко две хиљаде долара за сваку жену, дете или човека у САД. А, то је земља која не може да обезбеди ни здравствено осигурање ни квалитетно школовање, урбана и индустријска архитектура је у колапсу, а властодршци не могу да ураде ништа за свој народ, али могу да одвоје највећу своту новца за наоружање од 1946.године. Какво је оправдање за овакво издвајање новца? Не можемо рећи да и једна земља на свету на било који начин угрожава САД. Приче о Северној Кореји или Ираку не садрже веродостојне аргументе, тако да не можемо тврдити да су САД угрожене од било које земље или групе земаља.  Свега двоје-троје људи у конгресу, међутим, може да гласа против тако великог војног буџета, тако да се читава ствар показује као поприлично јасан утицај војно-индустријског комплекса јер је утицао на форматизацију политичке културе али и опште културе у земљи, која увек успева да обезбеди подршку за сваку своју војну акцију.

Какви су циљеви система који има НАТО као свог чувара? Ви сте аутор изванредног приказа НАТО конференције одржане 1. октобра 2009. године, коју су заједнички организовали НАТО и лондонски „Лојд“, највећа осигуравајућа компанија на свету. На овој конференцији лорд Питер Лавин најавио је постојање хиљаду смртоносних претњи за НАТО.

Домаћин лондонске конференције НАТО-а на којој је ажуриран Стратешки концепт за трећи миленијум, а присуствовало је 200 високих представника сигурносне и пословне заједнице, био је господин Лавин (Levene), челни човек осигуравајуће компаније „Лојд“, а присуствовала је и Медлин Олбрајт, бивши амерички државни секретар, као и многи други одговорни за 78-дневно бомбардовање Југославије. Потпредседник је био Jeroen van der Vir, некадашњи главни извршни директор холандског нафтног гиганта „Royal Shell“. Генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен и господин Лавин, коауторски су дефинисали разлоге за сарадњу НАТО-а и приватног пословног сектора као неопходну заштиту интереса западних транснационалних корпорација, укључујући, али нипошто ограничавајући се, на информатичке технологије, топљење поларних капа, управљање ризиком за страна улагања и опасности од „олуја и поплава.“ Расмусенов говор на самој конференцији, најавио је да ће  претекст за будуће НАТО интервенције, будући цасус белли бити: Кибернетска сигурност – одбрана, климатске промене, екстремне временске прилике – катастрофалне олује и поплаве, пораст нивоа мора, нагли покрети становништва, који се одвијају увек у правцу развијенијих делова земље, а понекад и преко граница, несташица воде, суше, опадање производње хране, отапање арктичког леда, глобално отопљавање, емисија ЦО2, енергија, природне и хуманитарне катастрофе, велике олује, поплаве, или, потрошња горива, западна укупна зависност од страних извора горива. Ниједна од наведених тачака анализе хиљаду смртоносних претњи које вребају у XXИ веку, не може се ни издалека тумачити као војна претња. Сигурно је да нису и да не могу „злочиначке државе“ бити одговорне за климатске промене, „успостављање  тираније“ или „међународни тероризам“, али Расмусен је предложио да се са тим проблемима треба борити као да су војни.

Да ли то значи да је намера елитних кругова и система, који су они успоставили под паролом заштите светског мира и сигурности, да контролишу све што се може замислити и што нема никакве додирне тачке са војним питањима?

Да. У питању је нови глобални поредак који се устоличује у исто време када и потчињавање Европе Сједињеним Америчким Државама, помоћу НАТО-а. Завршна декларација, усвојена на самиту у Лисабону, садржи клаузуле о развоју нових облика партнерства на Средњем Истоку, Африци, Азији, као и партнерство са Русијом, Индијом и Кином. Када је генерални секретар НАТО-а Расмусен био упитан за ова пријатељства са двема најнасељенијим земљама на свету, Кином и Индијом, он је одговорио да ће се та пријатељства одвијати под НАТО условима. То значи да ће НАТО одређивати да ли ће Кини бити дозвољено да партиципира и од ње би се могло тражити да обезбеди фондове и опрему за операције у Авганистану или бродове за „Proliferation Security Initiative“ у азијско-пацифичкој регији, која се може упоредити с операцијом „Active endeavour“ у Медитерану (улази у десету годину), а представља свеобухватни надзор и надгледање сваког контролног пункта и улазне тачке у Средоземном мору. Ниједан брод не може да прође кроз Гибралтар, Босфор и Дарданеле или Суецки канал без надзора НАТО, који тај посао обавља без мандата УН, а тај мандат није ни тражио. САД су се помоћу НАТО-а једнострано прогласиле и устоличиле као полицајац у Средоземном мору, искористивши ситуацију омогућену од стране 9/11. Ово устоличење нема никакву основу у међународном праву, али војни блок којим доминирају САД присвојио је право да претражи било који брод, заплени његов терет, притвори посаду брода и, чак, заплени брод, што је равно блокади читавог мора. НАТО операција „Active endeavour“ је сада у десетој години трајања, нема ни говора да би могла да престане, иако ни један терориста није био ухапшен или оружје за масовно уништење конфисковано. До сада је ово урађено са око сто хиљада бродова, а када би то радила нека приватна организација, то би се звало пиратство. Са друге стране, када се претпоставило да је израелско–немачка подморница „Делфин“ носила  ракете са нуклеарним бојевим главама – крајње оружје за масовно уништење – прешавши са тим теретом пут од Медитерана до Црвеног мора, у јуну 2009. године, НАТО није ни покушао да јој то забрани. Средоземно море је, дакле, постало НАТО прћија у којој владају НАТО закони.

Са друге стране, „Proliferation Security Initiative“ представља много шири, глобални еквивалент ситуације у Медитерану. Пре неколико година Хрватска је потписала ову иницијативу.

Што се тиче Индије она постаје значајно војно интегрисана са САД, са којима спроводи заједничке годишње војне вежбе, а управо је њихова заједничка војна вежба окончана на Аљасци. Постоје извештаји о продаји великог броја ратних бродова Индији, чиме ће САД заменити Русију, до сада главног снабдевача Индије оружјем.

Са Кином је иста ствар као и са Русијом – ове земље се опкољавају, док им се у исто време нуде оловни окови партнерства. Приближавање Русије и НАТО-а буди код мене асоцијације на Молотов-Рибентроп пакт којим је Немачка галантно понудила споразум о узајамном ненападању, да би две године после тога покренула највећу инвазију у људској историји.

Да ли имплицирате да се НАТО инкорпорира у систем који се може видети као тоталитаризам трећег миленијума?

Хвала вам за све три речи које сте изрекли. Управо је та синтагма – „трећи миленијум“ употребљена на лондонској конференцији, где се говорило о изазовима трећег миленијума и када је стратешки дефинисана улога НАТО, која је подразумевала да се, не само војне операције, већ све што се дешава на планети нађе под контролом НАТО-а. Да ли се релације са хиљадугодишњим рајхом могу успоставити тек на основу лабавих асоцијација? Људи не би смели да забораве да говоримо о војном блоку, а не о Савету безбедности УН, нити о Међународном комитету Црвеног крста. Говоримо о НАТО, чија је авијација бомбардовала положаје Војске Републике Српске 1995. године, покренула први рат у Европи: неку врсту блицкрига на Југославију, НАТО који води најдужи рат у историји Америке, рат у Авганистану, и управо су ових дана америчке и британске трупе премашиле период совјетског војног присуства и ангажмана у Авганистану (од децембра 1979. до почетка 1989. године), али ето сада је овај рат оправдан самом чињеницом да га спроводи Запад. Не заборавимо: говоримо о НАТО који је задобио право над контролом и решавањем питања која немају никакве везе са војним питањима, већ са упливом у готово све аспекте људске егзистенције.

Шта је циљ НАТО рата у Авганистану, који се доима као орвелијански непрекидни рат?

Рат у Авганистану има много функција за НАТО. Кренимо редом. Последњи број трупа ангажованих у овом рату, са којим сам се сусрео, износио је 152.000, далеко више него што су Совјети икада ангажовали, и то, званично из 48 различитих земаља, што значи да поред 28 НАТО земаља, двадесет других такође има трупе у Авганистану, тако да можемо да закључимо да се овим ратом тестира нови НАТО. Ангажовано је педесетак земаља: око четвртина чланица Уједињених нација, укључујући најновију чланицу - Црну гору. Оно што они спроводе је интеграција војске и стварање глобалног система НАТО, онога што су САД назвале „унутрашња операбилност“. Користимо исте тактике, исто оружје и исти језик – енглески. Недавно се појавио чланак бугарске новинске агенције: „Bulgaria“, где је аташе амбасаде САД у Софији говорио о три хиљаде војних догађаја одиграних у Бугарској, у којима су учествовале Бугарска и САД. Бугарска има велики и растући контигент војних снага у Авганистану, САД имају четири нове војне базе у Бугарској и четири у суседној Румунији, као и две авиобазе у Бугарској. Ове базе служе за тренинг НАТО трупа и трупа САД за ангажовање на ободу: Рогу Африке, Средњем Истоку, Авганистану… Дакле, бројне су функције које за НАТО обављају овај рат: он омогућава да се НАТО установи као војна борбена организација која више не бомбардује само из ваздуха, са висине од 25.000 стопа, већ је ово први рат НАТО на земљи, то је његов први рат у Азији, то је амерички први рат у Азији после Вијетнама.

То је и најдужи амерички рат?

Да, то је најдужи амерички рат, то је и најдужи авганистански рат, али и могућност да се војске највећих европских земаља нађу у самом средишту једне од најважнијих геостратешких тачака на свету, где конвергирају руски, кинески, индијски, пакистански, ирански и турски интереси. У чланку бугарске новинске агенције говори се о „Joint Strike Force East“, где елитне америчке јединице регуларно тренирају у Бугарској и Румунији.  Прошле године било је присутно и неколико српских официра на том здруженом тренингу. Дакле, војна интеграција Европе а такође и елаборација система војног транспорта, база за обуку и тренинге, које се протежу кроз Евроазију и Средњи Исток, служећи тој стратешкој линији. Пре две недеље, Литванија се придружила Летонији и Естонији, отварајући једно од својих лука за немачки, амерички и остали НАТО транзит од Балтичког мора, преко Русије, Централне Азије до Авганистана. То је рута компарабилна оној која полази од Црног мора према грузијским лукама, протеже се широм Азербејџана, Каспијског мора, Казахстана који се граничи са Кином и Русијом, а такође води до Авганистана. Прошлог лета, САД и једанаест НАТО савезника и партнера, укључујући Финску и Шведску отворило је оно што је названо операцијом првог мултинационалног стратешког ваздушног моста у Папасу, ваздушној бази у Мађарској, где је почетком године допремљено милион ствари за рат у Авганистану. Погледајте мапу Источне Европе од Балтика до Црног мора и до Јадранског мора: видећете базе за тренирање, авиобазе, коришћене за рат у Авганистану.

Присуствујемо, дакле, изграђивању мреже и инфраструктуре за војне тренинге и ангажовања, војне послове и задатке и војни транзит који заиста укршта Европу, Далеки Исток, Средњи исток. Авганистански рат је обезбедио могућност да то буде урађено.

Ваши читаоци би требало да застану и да се запитају: колико смо морали да обневидимо од пропаганде да не видимо шта се заиста догађа. Људи би морали да се пробуде, то је заиста неопходно да ураде јер су ово озбиљне ствари. Ово није само афера из домена ПР послова. Људи страдају и пате. Огроман број људи умире у Авганистану и Пакистану. Пре неки дан су САД лансирале седамнаести или осамнаести смртоносни напад беспилотним пројектилима у Пакистану, и то само овог месеца. То је оно што је Орвел назвао: непрекидни рат за непрекидни мир. Чињеница је да су се људи навикли да прихватају овакве ствари у свакој земљи на свету, не само у земљама које су изложене нападу већ и у САД и Европи и то што се чини да изгледа као да је Нови светски поредак прихватљив, резултат је криминалног одустајања од личне одговорности.

Понизна Русија?

Најважнијим питањем чини се однос НАТО-а и Русије. Новинари стационирани у Паризу, одржали су недавно конференцију за новинаре, на којој су ово питање драматично разматрали. Закључак који су они донели био је да су САД позвале Русију у свој програм ракетног система како би је неутралисали. Том приликом Дајана Џонстон је изјавила да је Русија сада понизна пред НАТО и подређена НАТО. Како ви коментаришете закључак Дајане Џонстон и како предвиђате развој догађаја после овог приближавања Русије и НАТО?

Сложио бих се са Дијаном Џонстон, веома храбром, паметном женом, америчком новинарком која живи у Паризу после напуштања САД, што показује каква је политичка клима у САД.

Ток самог самита, Обамин приватни сусрет са Михаилом Сакашвилијем, руским јавним непријатељем бр.1, представљао је, ништа друго до шамар опаљен Русији посред лица; слагање Медведева са свиме што је Америка желела и не постављање никаквих услова или захтева, све то је створило утисак о којем је говорила Дајана Џонстон: утисак о потчињавању и поновном успостављању атмосфере безусловног пристајања Русије. Русија дозвољава повећани обим војног транзита, дозвољава и оклопним возилима да из Европе прелазе преко територије Русије на путу за Авганистан; Русија одустаје од противљења америчком инсталирању противракетних система у Европи, што укључује, између осталог, инсталирање три ракетна система „Патриот“ („Patriot Advanced Capability-3“) у Пољској, 35 миља од Руске територије, у граду Мираж, и размештање усавршених стандардних ракетних пресретача у Пољској и у Румунији. Уз то, како је у својим анализама показао Виктор Коваљов, дописни члан руске Војне академије наука, ово приближавање ће покренути лавину негативних консеквенци у смислу погрешних одговора Русије на глобалне процесе, нове ратове и регионалне сукобе. Односи са Кином, Ираном, потенцијално дистанцирање од историјских савезника у арапском свету као што су Сирија и Либија и могуће напуштање тренда раста у односима са латиноамеричким партнерима као што су Аргентина, Боливија, Куба, Еквадор, Никарагва и Венецуела, све ће то имати негативне ефекте. Русија би могла да се суочи и са територијалним претензијама Естоније, Летоније, Финске, Грузије и Украјине и бити приморана да направи уступке у Каспијском мору. Енклава Каљинграда могла би лако бити изложена потраживањима Пољске, Литваније, чак и Немачке. И све то у време када су САД оркестрирале нову политичку и војну кризу у Азији. Јасно је да пристајањем уз НАТО и САД, Русија може много да изгуби и баш ништа да добије.

Разговарала Биљана Ђоровић

(Печат, 3.12.2010)