Ranko Pivljanin: Srbija na rasprodaji

Pre nekoliko dana odbornici gradske skupštine Loznica su glasali za usvajanje Prostornog plana za Jadar čija je osnovna svrha da se velikom međunarodnom koncernu omogući eksploatacija litijuma u ovom području. Ti ljudi nisu za samo za osudu nego i za duboko žaljenje jer su, faktički, potpisali smrtnu presudu za veliki deo ovog područja koje će belosvetski kapital žrtvovati na oltaru gramzivosti i profita.

Stradaće poljoprivredno zemljište, reke, vazduh, nestaće sela, iseliće se ljudi a kopači litijuma će, nakon što procene da su dovoljno zaradili, rudnik napustiti ili preprodati još gorim od sebe i otići za novom zaradom. Jadar i Podrinje će ostati sa ranama koje više nikad neće zarasti, zatrovanog zemljišta i vodotokova, kroz ruševine napuštenih kuća i štala udariće korov, a san o prosperitetu zameniće košmar bede i naknadna pamet. Za trideset ili manje godina će pitanje „Šta nam bi?“ biti ireleventno i retoričko. Oni koji su kopali biće daleko, oni koji su im to omogućili trošiće na nekim lepšim mestima novac od provizije, dok će potomci tamošnjih domaćina lamentirati nad jalovinom, šutem i prašinom pod kojim će ležati imanja njihovih predaka.

Za trideset ili manje godina će pitanje „Šta nam bi?“ biti ireleventno i retoričko. Oni koji su kopali biće daleko, oni koji su im to omogućili trošiće na nekim lepšim mestima novac od provizije, dok će potomci tamošnjih domaćina lamentirati nad jalovinom, šutem i prašinom pod kojim će ležati imanja njihovih predaka

Kad shvatimo da se litijum ne jede, niti može da utoli žeđ, biće kasno za sve, čak i za kajanje. Kao što sada gledamo kako Arapi kojima je prodata PKB korporacija, jednu po jednu gase farme krava, a one koje su zadržali muzu četiri puta dnevno pa životinje padaju od iscrpljenosti, dok prerađenu lucerku iz ovdašnje fabrike šalje u Abu Dabi. Hoćemo li sutra, kad ovde pogase ceo stočni fond, mleko uvoziti iz Emirata, kao što danas od „Koka kole“ kupujemo „Rosu“ i „Knjaz Miloš“? Ko će i kako sutra održavati onaj mastodont od Beograda na vodi gde smo najlepši deo gradskog zemljišta raskrčmili sumnjivim investitorima koji će, takođe, kad izvuku zaradu, nestati u vidu lastinog repa?

Gledao sam sopstvenim očima kako je takozvana brza saobraćajnica koja treba da poveže Valjevo i Lajkovac sa auto-putem Miloš Veliki, iskidala imanja tamošnjih ljudi, a da nekima od njih nisu ni isplaćene nadoknade za eksproprijaciju. Mnogi od njih više nemaju pristup do svojih njiva, a sa zebnjom čekaju prve velike kiše i poplave koje će im, zbog promene konfiguracije terena, poplaviti one preostale, zajedno sa kućama.

Ko je i zašto rešio da jednu poljoprivrednu zemlju kao što je Srbija zalije asfaltom i pretvori u rudarske kopove i njene resurse i stanovništvo prepusti izvoznicima prljave tehnologije koji izmeštaju sela i sistematski od Bora i Majdanpeka, preko Smedereva do Pančeva truju vazduh i okolinu? Ko je odlučio da je legitimno planinske reke sabiti u cevi kako bi alavi investitori zarađivali na tzv. zelenoj struji, terjući otud i ono malo ljudi što je preostalo? Kako se vlasti, koje bulazne o nekakvom „srpskom svetu“, usta punih priče o brizi za srpski narod, ne setiše da patriotizam može imati i ekonomski predznak, nego su nam zemlju izložili kao robu na međunarodnom buvljaku od koje svak uzima koliko mu treba, a plaća koliko hoće?

Svedočimo, gotovo ćutke, rasprodaji Srbije i na kraju neće biti samo krivi ovi što to rade, nego i mi koji smo ih pustili. Kakva god da je ova, mi drugu i rezervnu zemlju nemamo.

(Nova)