Ранко Пивљанин: Само ви мрзите, Вучић шири љубав

 Не воле нас Бугари, ни Аустро-Угари, мрзе нас Јапанци и Лилипутанци...А онда даље овим редом: браћа Црногорци, разбраћа Хрвати, Албанци, Бошњаци; НАТО пакт, стране службе и амбасаде, аутошовинисти из београдског круга двојке, гласачи са новосадског Лимана, еколози, невладин сектор, Коракс и Петричић; КРИК, ЦИНС, БИРН, Шолакови и Ђиласови медији; Бил Гејтс, Сорош, Медлин Олбрајт, нормално Ватикан, Твитер, „Економист“, публика са Вимблдона, мерачи загађења ваздуха..., да не набрајамо даље, дугачак је списак осведочених мрзитеља Срба, Србије, српства, а пре свега онога који симболизује све троје - Александра Вучића.

А сад да се мало уозбиљимо и видимо како заиста стоји та ствар са мржњом, одакле извире, где утиче, ко је и зашто распирује и какве последице оставља. Мржња, у смислу праксе у јавном делању, овде је патентирана у опитном центру дневне политике као начин комуникације, средство мобилизације или конфронтирања, алат за манипулацију и испусни вентил за пражњења нагомиланог незадовољства, једном речју инструмент владања.

Она се производи системски и плански, дозира се према тренутним спољно политичким или унутрашњим потребама, па нас у једном тренутку мрзе прекогранични душмани, у другом „домаћи издајници“, а некад и једни и другу удруженим снагама. Како једна мржња рађа другу, то почиње да функционише као неки морбидни перпетум мобиле у коме енергија измишљеног и потуреног мрзитељства производи оно истинско које прво трује душе људи и њихове међусобне односе а онда и јавни простор.

Владају нам људи којима је мржња временом постала и унутрашња потреба, а она открива још нешто о њима. Оно што је давно приметио Фридрих Ниче: у мржњи је страх

Онда добијамо оно што је одавно дефинисано и адекватном језичком синтагмом – говор мржње. Његово семе се сеје у политичкој комуникацији, прима, залива, цвета и шири у медијима и прелива се даље на скупштине, стадионе, школе, улицу, породице… На мрзилачкој матрици се размењују ставови, доносе одлуке, мрзети је постало легитимно па и пожељно, мржња се користи као одбрамбени механизам или стратегија напада. Она је ту да окупи народ око владара и режима и онда слушамо како политичари на фону мржње коју су посејали или измислили позивају на тзв. „национално јединство“ ( сви нас нападају, морамо се бранити).

Истовремено, она је постала инхерентна социо-психолошка одредница већине припадника овдашње политичке фауне коју је, такође пројектована мржња, прво гурнула у политику ( и ратове), тамо су се њом додатно задајали, да би је, кад су се сами докопали власти, импостирали у своје владарско жезло и микрофоне и пуштају је, по потреби, као злог духа да им „ради посао“. Владају нам људи којима је мржња временом постала и унутрашња потреба, а она открива још нешто о њима. Оно што је давно приметио Фридрих Ниче: у мржњи је страх.

(Нова.рс)