Ранко Пивљанин: Фактор Стефановић - пад са груди

 Пратећи есенесовско-медијску одисеју под радним насловом „Хоће ли пасти Небојша Стефановић?“ као први закључак се намеће чињеница да се лакше Тито ослободио Александра Ранковића него што ће Александар Вучић склонити са груди актуелног министра одбране и једног од најоданијих партијских слуга на које га је пре неколико година онако очински привио. Под условом да то заиста жели, хоће, може или сме.

И ако сукоб заиста постоји ( истина из њихових односа дуже време бије приметна хладноћа) нико поуздано не зна где је то зрно раздора „клицу заметнуло“, у шта је тачно у међувремену израсло и да ли се његов бршљан подједнако јако обавија око вратова обојице, чинећи их блискијим и нераздвојивим у непријатељству, него што их је зближавала некадашња љубав и поверење.

Могло би се рећи да је доктор Нешино потенцијално „одметништво“ кренуло од тренутка када му је Вучић у руке предао контролу служби безбедности и министарство полиције, а онда су дошле афере са Крушиком, Јовањицом, мистериозном Дијаном Хркаловић , прекоманде Стефановића из полиције у војску, све до фамозног прислушкивања Вучића и породице, али све је то само далеки ехо нечег дубљег и много компликованијег унутар напредњачког ганга. Нечег што би, очигледно је, могло да распара и страначку и режимску и њихову личну чарапу и чију цену расплета још нису прецизно утврдили ни један ни други, па се тај њихов „сукоб“ развлачи као турска серија без да сценаристи уопште имају синопсис последње епизоде и коначног расплета.

Уколико је не напишу страни копродуценти, што није искључено јер једно од објашњења „захлађења“ између њих двојице долази из оне инокосне Стефановићеве посете Америци пре две године где су га угостили амерички државни секретар за унутрашње послове, шефови ФБИ, ДЕА и осталих америчких безбедносних структура. Некако су се у то време открили и јовањички засади оне биљке задовољства, у тој афери је додирнут и председников неприкосновени брат и Вучићу су се упалиле црвене лампице, само што њихова светлост није била довољна да „осветли“ којом муницијом располаже његов дојучерашњи блиски сарадник кога је у неком тренутку прогласио и за наследника на челу странке. ( У међувремену га нешто не зову ни на седнице Председништва СНС-а, она једна је одржана док је био у посети Емиратима).

Или, пак, Вучић слути, тачније зна за арсенал „цлассифиед“ фасцикли у поседу Стефановића ( на месту министра полиције и координатора служби безбедности се много тога могло чути, видети, сазнати а богами и похранити на какве флеш меморије) и ту долазимо до оних глагола са почетка текста: вероватно би сад Вучић и хтео да га се ослободи али, изгледа, да то не може или, још пре, не сме.

Зато су њих двојица тренутно у фази одмеравања снага и аргумената, није искључено и тајних преговора, својеврсне трговине и то ће трајати до тренутка када Вучић добије тврду гаранцију Стефановићеве „омерте“, а овај, пак, адекватну сатисфакцију која може бити по више основа – широк је дијапазон награда за ћутање.

Проблем је што је поверење између таквих људи оно последње и најфрагилније на шта они рачунају: нико ту никоме до краја не верује и обојица би да се ослоне на нешто много конкретније и чвршће. Уколико Стефановић располаже уцењивачким потенцијалом, а све су прилике да му га не фали, Вучићу није довољно само да га „исплати“, већ мора да се како зна и уме осигура да нека тајна једном негде ипак не процури, тако да је у овом „судару титана“ актуелни министар одбране малчице релаксиранији. Вучић јесте моћнији али др Неша има иглу за његов балон моћи. Једно боц и све оде дођавола. Народски речено, један другог држе за мошнице, али ниједан нити пушта нити заврће: пат позиција, знају они то, често су заједно играли шах.

Свукао би Вучић Нешу са груди, али овај хоће да одгризе сису која га је одгајила а то боли и зато сада функционишу у неком прећутном „детанту“, појављују се ту и тамо заједно, беже од приче на тему сукоба, а притисак на Стефановића иде из другог плана чему сведочи и јучерашњи Фејсбук позив Владимира Ђукановића за његову смену са места председника Градског одбора странке у Београду. Коптирање Шапића у СНС био је још један сигнал да се на др Нешу у Београду више не рачуна, тако да се стиче утисак како присуствујемо завршници ове партије али и то зависи од процене да ли би пуштање низ воду Стефановића уочи предстојећих избора донело више штете или користи. Ако овај пристане на „омерту“ то би се још могло и наплатити, али ако настави да тврди пазар нагледаћемо се ми ове симултанке у којој др Неша игра сам против својих партијских другова на челу са Главним шахистом. Питање је само које фигуре има, не на табли него у шаци.