Радио Слободна Европа: Ауторитарни лидери уништили партије у Србији

Немили инцидент који је приредио лидер војвођанских социјалдемократа Ненад Чанак, није ништа ново у српском политичком циркусу од Милошевића до наших дана, али је, свакако, много мање поразно кад грађане физички напада ултранационалиста Шешељ него кад то чини првак про-европске политичке опције. И пре овог инцидента, међутим, једно је недвосмислено јасно - у ауторитаризму, апсолутистичкој владавини и политичкој неодговорности својих лидера, партије грађанског блока изједначиле су се са својим некадашњим политичким противницима.

Челник Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак оверио је оставку на место посланика, чиме је она постала важећа. Претходно је признао своје учешће у инциденту испред једне кафане у Новом Саду, у коме је претучен Павле Лешановић.

“Више нисам народни посланик, а до овог тренутка ме још увек нико из полиције није контактирао око инцидента о коме сад већ сви све знају, па је донета већ и пресуда”, рекао је лидер ЛСВ.

Весна Пешић, Чанкова дугогодишња саборкиња у некадашњем ДОС-у, маскота грађанске Србије, посланица и доскорашња председница Политичког савета Либерално-демократске партије, за Радио Слободна Европа каже да је запрепашћена понашањем лидера војвођанских социјалдемократа:

“Ја сам запањена овим што се догодило. До сад смо причали да је Веља Илић тукао новинаре...Прво, човек је лагао. На шта то личи?! А онда излази и тражи да га Скупштина заштити? Од чега Скупштина да га заштити? Од тога што је усред ноћи претукао човека?!”

Да ли је и колико поступак Ненада Чанка наштетио либералној струји у Војводини, питали смо са Душка Радосављевића, политичког аналитичара и председника Војвођанске политиколошке асоцијације.

“Колико год људи били забринути таквом врстом понашања, очигледно да то не доноси неке велике штете ни самом Ненаду Чанку, ни утицају Лиге социјалдемократа јер је очигледно да се и око његовог политичког имена и дела и око програма Лиге стабилизовао одређени број тврдих бирача, који ће подржавати ту опцију независно од тога колико тај enfant terrible војвођанске и српске политичке сцене правио неугодних ситуација. С друге стране, међутим, то спречава једну промишљенију политику и војвођанског аутономашког, али и либерално-демократског, миљеа, односно, привлачење нових људи који би приступили том неком ширем либерално-демократском покрету. Имате, наиме, један број људи који су апсолутно незадовољни тренутном политичком сценом у Србији, деловањем десних конзервативних политичких странака, али који истовремено не желе да буду везивани за такве ексцесе и понашања која у овом тренутку оличава Ненад Чанак”, оцењује Радосављевић.

Ако само мало проширимо кадар са Ненада Чанка на његове колеге, дугогодишње лидере других странака европске Србије, и они ће нам се указати као неодговорни политичари који су дуги испит српске транзиције апсолвирали тако што су се успоставили као ауторитарне, нарцисоидне, сујетне и апсолутистичке главе око којих се њихове партије окрећу као око неког неумољивог сунца; због којих се и осипају, и деле, и губе изборе, и пропадају. Поједини међу њима, расно недорасли глумци у великим европејским улогама, никако да објасне одакле паре за авионе, камионе, Аконкагве, Миконосе и ролексе, други се још чуде како су изгубили изборе кад су имали визију, трећи се не повлаче са чела некад масовне партије иако им се бројчано свела само на њих и ширу фамилију.

Приче о демократији за замајавање народа

Весну Пешић, оваква поразна слика партија грађанске оријентације и њиховог ауторитарног вођства– уопште не изненађује. Ту, каже, никаквог развоја није ни било, а партије су се претвориле у обична предузећа.

“ Ту се ништа изнутра није дешавало и не дешава се. Ја сам била у ЛДП-у и знам како изгледа у странци. Постоји тај један газда који диригује, а странке су, заправо, бизнис-предузећа. Све су исте, само оне веће имају веће бизнисе и своје тајкуне. Управо зато што то више и нису партије, у њима се нити прави визија будућности, нити има икакве дебате – нема ничега у тим странкама. Имате тог главног шефа који тргује том својом странком - да ли ће овамо или онамо, у коалицију или не итд. Дакле, те партије се изнутра уопште не мењају. А онда ми стално говоримо – дајте нове странке. А зашто? Зашто се не мењају људи у овим већ постојећим? Зашто мора да оде Маргарет Тачер, Џон Мејџер, па онда дође неки Камерон? Како су то само код нас остали исти лидери? Ево, Вук и Даница (Драшковић) и даље су шефови странке већ више од двадесет година. Исто је то и са Чанком, и он је двадесет година већ председник странке. Једном речју, наше странке су пропале, то нису више политичке странке”, констатује Весна Пешић.

Све партије, па тако и у Србији, лидерске су партије, оцењује за Радио Слободна Европа социолог Срећко Михајловић.

“Ништа се битно није изменило у политичким странкама – осим нагоре. Прича о демократији служи само томе да замајава народ. Међутим, политичке партије, ако иоле рачунају на изборни успех – оне су у основи лидерске и њих носи једна мања група, а распадају се онда кад дође до сукоба унутар те групе људи. Демократска странка, ЛДП, Радикали, Напредњаци, кад је реч о унутрашњој структури, пате од потпуног дефицита демократије и такве странке друкчије и не могу бити”, оцењује Михајловић.

Иако одавно више нису у демократском пубертету, партије грађанске, либерално-демократске оријентације и њихови лидери још увек демонстрирају фрапантну политичку недораслост.

“Жао ми је, али ми више не можемо за те људе да гласамо. Они су били нешто деведесетих, али они су нас буквално уништили у последњих четири-пет година – крали, лоповисали, завели диктатуре. Зато сам ја и рекла – морамо да гласамо за ове друге, какви год да су. Зато што је ово најобичнија трулеж”, истиче Весна Пешић.

Без истинских програмских оријентација, политичких визија и стратегија, оријентисане исључиво на тактику освајања и остајања на власти, осуђене да беспоговорно следе своје фрустриране, ауторитарне лидере, странке “друге Србије” не треба да имају никакву илузију да их неће стићи акумулсани, још увек неми, бес грађана, а ако се тако нешто на њих сручи, готово је сигурно да неће бити демократске боје и да га више нико жив неће моћи контролисати, упозорава Михајловић.

Бранка Тривић

(РСЕ)