Раде Шербеџија: За Хрвате нисам довољно Хрват, за Србе нисам довољно Србин

 У емисији "Шербеџија, брионски разговор", емитованој синоћ на РТС-у, Раде Шербеџија (70) говорио је о својој каријери у Југославији и јагњетини у Холивуду и славним пријатељима, зашто га отац никада није прихватио као глумца и како је преживео рат.

Моја каријера није резултат неке промишљености, све је био случај и срећа. Толико имам пријатеља који су можда имали интересантнија лица од мене да играју улоге које су мени припале. Мислим да је то углавном срећа; потребна је нека посебност и интересантност да заслужиш ту срећу, да те гурне негде и отвори ти врата а онда све зависи од тебе: да ли си чврст, паметан, интересантан...

Ја сам у Холивуд стигао захваљујући филму "Пре кише" Милча Манчевског. Додуше, дошао сам прекасно да правим светску каријеру, било ми је већ 45, иако сам задовољан оним што сам направио. Чини ми се да сам имао неке супер улоге, добио сам много награда...

Хамлет у младости, Лир у старости

Цео мој позоришни живот одиграо се између Хамлета на Ловријенцу у Дубровнику 1974. и Краља Лира код Ленке Удовички на Брионима 2001. То су можда два највећа лика написана у драмској књижевности. Хамлет се игра у младости, а Лир у старости.

Одиграо сам можда и битније улоге, Пер Гинта, на пример, то је била једна од мојих најбољих а свакако најтежа улога у театру. Своје најзрелије театарско искуство стекао сам код Љубише Ристића.

О левици Љубише Ристића

Он је чисти геније. То како је он размишљао о театру, како је правио тетар, у том устројству нашем у бившој Југославији, какве је он мостове прелазио, спајао људе, различите културе, сажимао енергију и бриљантно знао да разреши представу и позоришну уметност, то је чудо. Ја се са њим после рата нисам свађао политички, јер никада нисам био политичар, ја сам му са своје стране као пријатељ рекао да људи с којима жели направити Југословенску левицу нису достојни тог покрета и те мисије. Његова идеја је била да без обзира треба покушати спасити Југословенску левицу и одупрети се екстремним националистичким партијама. Ту је наш неспоразум почео и завршио се. С моје стране постоје границе толеранције које не могу да пређем. Не могу да разумем да с тим људима може да се остварује политички левичарски сан. То је био његов избор. Он није био човек који је одлучивао о судбинама, у свему је био покушај његовог мудровања у том смислу или спаса левице, а све се сводило на позориште које је успео направити.

Театар Улисис на Брионима покренули смо 2001. Борислав Вујчић, Ленка Удовички и ја са идејом да направимо један интернационални театар. Пре свега смо били фасцинирани тврђавом на Малим Брионима која је невероватна и фантастична, као и цео тај брионски "набој", прича са острвима, близина копна и - тишина, која је ужасно важна за театар на отвореном. Све што сам научио од Љубише у КПГТ покушавам да уткам у овај пројекат а то је стапање енергија, позивање разних театара са подручја бивше Југославије и иностранства, то је једна врста стварања живости и нешто врло важно што је Љубиша радио и што сам од њега научио - радити само велике пројекте и бавити се великим темама, ништа ситно. Упркос неким политичким непрепознавањима и односима проузрокованим разним стварима због чега нам се средства забрањују или не додељују, ми се одржавамо и не одустајемо и што је финансијска ситуација гора, ми ћемо бити јачи.

Отац Данило ме никад није гледао

Мој отац Данило је био ужасно против тога да се бавим глумом, ни дан данас није задовољан што сам глумац. Из протеста ме никад није гледао ни у позоришту, ни на филму ни на телевизији. Питао сам га пре годину дана, 'Ајде, бога ти, погледај, направио сам нешто у свом послу, задовољан сам, мислим да сам испунио неке своје снове, мислим да доста људи цени то што радим, а имам и нешто пара, више него доктрор (њему је циљ био да будем доктор или архитекта) и шта још имаш потив? А он ми каже, 'Раде, много се мучиш'.

Цео живот живим нормално

Цео живот сам се трудио да живим нормално. Одавно сам себе демистификовао као неку врсту познате особе и глумца. Давно сам то прошао, слава ми никад није ударила у главу нити ми је била важна, увек сам хтео бити обичан и присан са људима. Кад сам у Загребу био најпопуларнији, да бих све то поништио, уђем у продавницу да купим хлеб и ако ме неко пита за филм, ја њега питам да ли је ожењен, шта има код њега... људи воле да говоре о себи а ја уживам у томе. Тако ми је много лакше.

И са звездама у Холивуду се трудим да будем обичан и једноставан. Не трудим се да на било који начин тражим пажњу или познанство и управо због тога често многи од њих желе са мном да се друже.

Одговор Валу Килмеру

Кад сам радио "Свеца" (Тхе Саинт), у том тренутку најважнији и најскупљи филм у Холивуду, Вал Килмер није хтео са мном да комуницира. Кад смо завршили снимање, пришао ми је, загрлио ме и рекао, 'Раде, опрости, ја тебе обожавам, али имам такав метод да ако глумим с неким ко ми је непријатељ у филму, ја не желим с њим да комуницирам ни приватно'. Одговорио сам му, 'Вал, нема проблема, ја сам професор на академији и разумем проблеме младих глумаца'

Комплимент од Кјубрика

Он је био посебан, вансеријски, тежак, занимљив човек, фантастичан, изванредан. Мислим да је између нас била обострана супер енегрија, чак мије на крају снимања "Широм затворених очију" рекао да је један од пројеката који жели да ради о Рапсућину и да мисли да сам ја можда лик за главну улогу. То ми је био велики комплимент.

Том Круз је диван момак, једноставан, вредан и интересантан. Присније сам се дружио и са Џоном Туртуром, дивном, божанственом Шарлиз Терон, Бенисиом дел Тором, Анџелином и Бредом, Анет Бенинг (која је више пријатељица с Ленком него са мном) и Вореном Битијем, чистим генијем, божанствним, паметним, сјајним...

Глумци код којих сам осетио хемију

Ја сам отворен човек и приватно и у партнерству на сцени, све дајем, на тањиру, несебично, али у партнерству није довољно само та моја жеља да будемо добри партнери, битна је хемија, нешто између што постоји, што се дешава.

Кад смо радили филм "Примирје" Франческа Росија, још на првој читалачкој проби Џон Туртуро и ја смо почели да се смејемо јер смо осетили хемију, непогрешиве интонације и решења приликом изговарања реплика, то се осети у сваком правом партнерству.

Посебну енергију имао сам и са Миодрагом Кривокапићем у театру, на филму са Миленом Дравић, Соњом Савић, Драганом Николићем, Љубом Тадићем и Инге Апелт, а напољу са Ванесом Редгрејв и на неки начин сам имао и јако добру интеракцију и са Томом Крузом у два филма (Немогућа мисија и Широм затворених очију).

Јагњетина на ражњу у Холивуду

Деда Вујадин ме је учио како се обрће ражањ. Ја не признајем електрику, то радим ручно јер мораш гледати како се пече јагње и стављати жар, мицати, додавати, полако па брже, то је креација... Онда сам у некој радњи у Лос Анђелесу купио мале коре од храстовине које дају фантастичан мирис месу. И тако сам ја упалио ражањ, ставио коре и то је толико задимило да су се појавили хеликоптери, полиција, ватрогасци... ја мислим траже неког бегунца, а онда одједном видим у свом дворишту с једне стране прескачу ватрогасци, с друге милиција, трећи ми дошли на врата... десет ватрогасаца ме опколило, а ја и даље мирно стојим крај ватре, кажем 'Правим роштиљ'. Питају ме откуд толики дим за роштиљ, кажем зато што користим све органски, угаљ, коре, ништа чиме се ви трујете у Америци, а они ми одговорише довиђења и сретно...

Волео сам да окупљам наше људе који живе у Лос Анђелесу и пријатеље с којима сам снимао филмове. Ја сам "мојим људима" забранио да питају да се сликају с познатима или било шта друго, да их не гњаве и они су то испоштовали. После су ме ти познати питали, Раде, па ко је овај твој народ, први пут да нас нико није гњавио, а ја нисам хтео да кажем да је то била моја наредба. Знам да би им они изашли у сусрет али те то спутава, доводи у незгодну ситацију, а они се фино осећају кад им не смешташ и опусте се па онда причају о раноразним стварима и са онима које не познају...

Тенис са Кочом Поповићем

Упознали смо се у Тениском клубу "Дубровник", ван свих протокола. Кад смо први пут играли зајдено дубл почео је на мене да виче, 'Младићу како можете погрешити ово', а кад он погреши ја бих му рекао, 'Генрале, шта је ово, како можете забити ову тако једноставну лопту'... Дружили смо се интензивно тих година, било је то баш чудно пријатељство, дружили смо се у пару (он са својом супругом, ја са својом првом женом), био је посебан, много сам га заволео.

После се склопило да сам му се и преко своје друге супруге Ленке још више приближио јер је он био интиман пријатељ с Ленкиним родитељима, међутим почео рат и нисмо се много дружили. Коча је био несрећан и разочаран човек.

Чувам Крлежин шешир

Упознали смо се тако што ме је позвао кад сам радио "Мој обрачун с њима" по његовом тексту. Ишао сам скоро два-три пута недељно код њега, али је увек он иницирао та дружења. Много ми је причао, неке важне ствари, о целом односу на левици, о врсти комунизма и социјализма које је он заступао, о својим неспоразумима са ригидним комунистичким и бољшевичким мишљењима и поступцима. Био је идеалиста, иако је био и песимиста, у смислу препознавања неког иделаног друштва за човечанство (које нисмо дочекали), које је он звао хумани социјализам, неки степен праведности коју може поднети себична људска природа. Шешир који ми је поклонио чува мој пријатељ Ивица у Водњану. Кад ми затреба, ја га позајмим да мало прошетам Крлежу, и онда га вратим.

Обе стране су пуцале по мени, зато сам отишао

Кад је почео рат у Југославији нико никада од нас није могао ни да сања да би се то могло догодити, јер смо мислили да имамо најбезбеднију, најбољу и најправеднију земљу на свету. Нормално је да у таквој ситуацији имате страшне недоумице и да вас све то трауматизује. За Хрвате нисам довољно Хрват јер нисам Хрват, а за Србе нисам довољно Србин јер сам Србин из Хрватске... шалим се, али је негде близу истине. Ниси могао остати нетакнут и недирнут ако ниси изабрао страну, тада си на ветрометини где обе стране пуцају по теби. То се мени управо догодило. И зато сам отишао.

Од распада Југославије ја не наилазим на разумевања и то је тако у свим тим новим државама, опет због једног јединог разлога а то је што ни тада ни данас не желим да одабрем страну, не пристајем на поделе. Моја страна је отвореност према свету, за мене је национални осећај, наравно, важна ствар, и како каже Тесла осећам дубоки понос према свом српском роду и дубоку љубав према својој најужој домовини Хрватској, где сам рођен, али осећам дубоку захвалност и припадност том чудном, великом, различитом свету који живи на земаљској кугли. Осећам да љубав и разумевање и пријатељсто према неком човеку са Новог Зеланда и из Хрватске може бити исти. Можда сам луд, можда тако не треба, али то је моје осећање света и готова ствар. Срећан сам због тога иако знам да би ми било много лагодније да се приклоним било којој политици, добио бих много више новаца и за филм који снимам и представу коју радим али то ми није важно.

(Блиц)