Предраг Васиљевић: Западно силовање Србије

Вештачки се у делу евроатлантске јавности у Србији ствара мантра да Београд коначно мора да изабере између Запада и Русије. Права дијагноза је да Србија бира између Западне окупације и сопствене самосталности и слободе.

Није тачно, а што се у делу медија сваки дан понавља, да Србија стоји на раскрсници и да је у дилеми, да ли скренути ка Бриселу и Вашингтону или ка Москви и Пекингу.

Истина је да Србија бира хоће ли бити принудно и насилно угурана као у логорски вагон ка Западу тако што ће се прво одрећи Косова, Републике Српске и пошто уведе санкције Русији, или ће остати ту где јесте, свој на свом, са јасним опредељењима и чврстом позицијом.

Србија пред најјачим притиском

Званични Београд налази се пред до сада најјачим притиском Западних сила да се одрекне себе и све би могло да кулминира већ следеће недеље.

Запад, а не Москва, захтева од Србије да згази вољу више од 80 одсто својих грађана, да згази своју политику и принципе и да окрене леђа Русији.

Са друге стране, Москва не тражи од Србије да прихвати резултате референдума у ДНР, ЛНР, Херсонској и Запорошкој области и да призна да је то сад територија Русије.

Из Европске уније свакодневно стижу уцењивачке поруке да ће прекинути преговоре са Србијом или да неће бити напретка на путу ка ЕУ уколико Београд не уведе санкције Русији.

Са друге стране, из Москве не стижу поруке да Београд прекине европске интеграције, да се окрене ка истоку или ће, у супротном, плаћати гас по скупљој цени или ће остати без њега.

Западни амбасадори и „високи представници“ осуђују српске званичнике и кад поједу руски боршч, док Москва не уцењује ни када Београд гласа против интереса Русије у УН, јер поштују позицију Србије.

Амерички амбасадор Кристофер Хил осионо захтева да види шта је то министар спољних послова Србије Никола Селаковић потписао са Сергејем Лавровом у Њујорку, док Русија не протестује ни када се тај интерни, рутински и потпуно бенигни документ о билатералној сарадњи две земље волшебно нађе у српским медијима.

Капитулација или сувереност

Значи, нема ту никаквог избора између две стране већ има избора између капитулације и суверености. Не постоје ту никакве две столице, дилеме нити раскрснице. У питању је одсудна борба за голи опстанак.

У глобалном Западном инжењерингу против целокупног руског народа, који не памти историја и који се може окарактерисати као злочин против човечанства, Србија је успела да сачува достојанство, образ, реч и сопствену позицију.

Сада, када над планетом лебди опасност од нуклеарног рата, јер НАТО разматра увлачење Украјине у чланство што би практично значило напад на Руску Федерацију, од Србије се готово манијакално и опсесивно тражи да се придружи евроатланској агресији.

А кад се тражи да неко учини нешто против себе и сопствене воље то симболички представља - класично силовање.

И не заборавите – силоватељ по правилу понови своје дело. Ни са овим се не би завршило.

(Спутњик)