Јово Бакић: Право на град

 У неколико наврата на овом месту је писано о рушењу различитих објеката у Савамали током послеизборне ноћи 24. априла. Од тада је прошло пет месеци, а виновници криминалног рушења ни данас јавности нису познати, иако је председник владе казао у првој половини маја 2016. да је злодело обавио „комплетни идиот“, тј. да, како је казао месец дана доцније, иза њега „несумњиво“ стоје „највиши органи градске власти Београда” и да ће „они за то сносити одговорност“.

Вишак страсти и брзоплети језик откривају налогодавца и његов једва прикривени интерес. Наиме, уговор о градњи „Београда на води“ с „инвеститором“ из Уједињених Арапских Емирата предвиђа да простор у Херцеговачкој треба рашчистити до 1. јуна, а то није било могуће до тада законито учинити. Отуда фантоми нису само мали већ и велики, а у коликој су мери идиоти, нека председник владе сам просуди.

Тужилаштво је, пак, обавезно да истражи кривично дело, а суд да осуди криминалце, па макар били из врха извршне власти. Ко није помислио након претходне реченице да аутор овог чланка није неизлечиво наиван?

У међувремену, широм Србије нико „ругла криминална“ не дира, већ их власт за багателу озакоњује, али баш јој ово савамалско смета. Тиме се грађани Србије стављају у неравноправан положај. Ако овдашњи судови то не препознају, неки други, на штету пореских обвезника у Србији, вероватно хоће.

Поменутом уговору се успротивила скоро сва архитектонска струка. Ради се како о естетском тако и о функционалном промашају. У друштвеном погледу, пак, протеривање досадашњих житеља Савамале, неретко негдашњих радника Железница Србије који су ту добили привремени, док им држава не обезбеди стални смештај (што се никада није догодило), у функцији је богаћења приватног инвеститора из УАЕ и џентрификације, тј. насељавања припадника виших друштвених слојева у најлепши део града. Све то дубоко компромитује власти, како републике тако Београда – али још више њихове становнике, ако би то дозволили – јер охрабрује најодвратнију злоупотребу јавног простора у приватне сврхе.

Да ли је од овога битније да трећина Београда добије недостајаћу канализацију? За расељавање и уређивање 100 хектара савамалског тла порески обвезници су издвојили неких 11 милиона евра. Зар након тога, уместо што се власт претходно договорила с приватним инвеститором из УАЕ на основу међудржавног споразума, није требало расписати јавно надметање, уз пуно поштовање закона и Генералног урбанистичког плана (власт је наврат-нанос донела посебан закон за „Београд на води” и променила Генерални урбанистички план, јер није дозвољавао нарушавање амбијенталне целине градњом високих зграда и уништавањем зелених површина), најстрожих еколошких захтева, те културних и рекреативних потреба грађана? Овако, грађани плаћају оно што им не треба. Има се, може се.

„Београд на води“ је забрањени град како за градску сиротињу, тако и за припаднике средњих слојева. Уместо њих, предвиђено је башкарење богаташа, кадрих да издвоје бар 2.640 евра по квадратном метру. С обзиром на то да је просечна плата у Србији око 375 евра, белодано је да од „Београда на води“ (требало би да се изгради скоро два милиона квадратних километара) не може бити ништа, јер мало је у Србији богатуна. Отуда би и покрет „Не да(ви)мо Београд“ могао ојачати, пошто припадници средње класе осећају потребу да спрече дугорочну штету. То је и најбитнија разлика између београдског и сингапурског примера (сличних по ауторитарним властодршцима и њиховој вери у неолиберална решења), на који би први да се угледа, јер потоњи је своје мегаломанске пројекте, у којима су битни и културни садржаји који овде нису планирани, наменио обогаћеној средњој класи. Без ње неће бити ни „Београда на води“, пошто у уговору с арапским „инвеститором“ стоји да ће се објекти градити онако како пристижу уплате за станове, уз обавезу да се макар пола предвиђеног уради за две, а све за три деценије.

Но, нићи ће колико претенциозни толико смешни фалусоидни кич-симбол града и једна огромна црква бесловесних потрошача, уз пар грдобних небодера. Достојанствени грађани не дозвољавају гажење сопственог права на град, али има ли достојанства у сиротим грађанима?

(Политика)