петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Политика: Зашто је Динкић натерао Цветковића да га смени
Хроника

Политика: Зашто је Динкић натерао Цветковића да га смени

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 16. фебруар 2011.

Потези лидера Г 17 плус водили су изборима. Онда је показао да неће изборе. Да ли је променио циљ слутећи да неће имати подршку свих својих посланика

Млађан Динкић се повукао неочекивано, супротно свом темпераменту. Тако је завршена једна рунда отвореног сукоба у владајућој коалицији који је букнуо у за њу најнезгоднијем тренутку.

За Мирка Цветковића то је само део посла који ће сада морати да заврши. Њему се отвара могућност да на последњој четвртини мандата буде доживљен као одлучни премијер. Наравно, премијер коалиционе владе има онолико одрешене руке колико се договоре лидери партија и тако је у целом свету и то није ни посебност ни усуд Србије. Веровање да премијер коалиционе владе може да тресне руком о сто када год му се ћефне јесте политички дилетантизам и неукост.

Цветковић ће бити тај који ће рећи у наредне две недеље ко од министара још није задовољио. Тачка на реконструкцију владе биће стављена. Шансе да влада после тога продише новим еланом су пола-пола.

Одлучујући се за смену Динкића део владајуће коалиције је послао довољно јасну поруку. Изабрао је превремене изборе решавајући дилему да ли су они бољи од таљигања владе уз непрекидно и разарајуће међусобно оптуживањe.

Али Динкић је управо својим неочекиваним потезом у овом тренутку отклонио могућност превремених избора. Разумљиво је да ће влада насупрот настојањима опозиције покушати да одложи расписивање избора. Покушаће то да учини суочавајући опозицију са оптужбом да ако хоће изборе сада и одмах одлаже пут Србије у Европу што ће рећи и коришћење европских фондова, најизвеснијег извора инвестиција у временима невиђене економске кризе када су инвестиције ређа појава од задовољног грађанина Србије. Видећемо да ли ће то зауставити Томислава Николића у куповини стиропора.

Превремени избори били би готово неминовни да је у складу са својим темпераментом Динкић напустио владу у пратњи министара из Г 17 плус. У том случају једино што би спречило ванредне изборе била би подела унутар посланичког клуба странке која је од експертске постала у много чему популистичка.

Нико на седници Председништва Г 17 плус није дигао глас против Динкићевих потеза, али сви су тражили да се „спусти лопта” и да се са демократама договоре о потезима. За паметног је и то довољан разлог да верује да ће га напустити бар осморо од 24 посланика у Скупштини Србије. Коначно, Динкић памти како су „човићевци” бирајући између свог лидера Небојше Човића и премијера Војислава Коштунице изабрали овог другог.

Сви посланици Г 17 плус јесу потписали бланко оставке. Динкић, међутим, не би могао да их активира у овом тренутку када постоји изричит захтев Европске уније да се оне укину. Бланко оставке су постале безвредан папир и партијски лидери, укључујући и Динкића, већ су прогутали ту горку пилулу.

Динкић јуче није могао да прогута много горчу пилулу: оптужбу да је срушио још једну владу. Политички трач да је Динкић рушилац влада је у политичкој чаршији постао неспорна догма од које Динкић никако не може да се одлепи. Истина је да он није срушио све владе у којима је био, суштински није ниједну, али ће 90 одсто људи у Србији на самртној исповести да се закуне да је Динкић срушио не само владе у којима је био него и оне у којима није био. После рушења владе Мирка Цветковића, Динкић са свим регионима света не би имао шта да тражи на било којим изборима у Србији. Да се повукао из владајуће коалиције Динкић би доживео распад Г 17 плус и Удружених региона Србије и свој нестанак са политичког неба.

Зашто је онда Динкић изазвао сопствено смењивање? Динкић је одличан политички стратег, али је његов темперамент узрок повремене аутодеструкције. У томе је он сличан Војиславу Шешељу, луцидном, брзомислећем политичару који као да у себи има уграђен неки самоуништавајући чип. Он се активира у погрешном тренутку, зато је разоран.

Динкић је и сада радио све што је чинио увек. Нападао је владу у којој је потпредседник плус лидера владајуће коалиције. Чинио је то и у претходним владама у којима је био, радио је то и од почетка мандата владе Мирка Цветковића. Премијера, односно владу, Динкић је већ на почетку мандата оптужио да немају ауторитет, тврдећи без иједног доказа, да њима управљају људи изван владе. Заборавио је при том да је управо он био иницијатор Савета за инфраструктуру у који је позвао Бориса Тадића и којим је „развластио” и Цветковића и Мркоњића и Калановићку и Дулића...

Из неког разлога Динкић је уверен да јавно може да напада владу у којој ради, па и онда када она донесе одлуку која потом добије и већину у парламенту. Било је тако у случају продаје НИС-а Гаспромњефту. „Зашто толеришете такво понашање Динкића”, питали су новинари Мирка Цветковића на једном неформалном сусрету. „Решио бих то за 15 секунди када ово не би била коалициона влада”, одговорио је Цветковић.

Ново у Динкићевом понашању у јануару и фебруару био је само интензитет удараца које је упућивао коалиционим партнерима. Процењивало се да је узрок томе његов страх од договора ДС–СНС, односно од промене изборног закона. У оба случаја он више не би био министар. Избори, одмах пре договора Тадић–Николић и пре промене изборног закона, изгледало је да је био циљ Динкићевих напада на владу и председника републике. Изгледало, све док Динкић, очигледно потпуно затечен одлуком Цветковића, није изненадио и себе и све друге.

Остајемо у влади да би Србија добила статус кандидата за ЕУ и да завршимо започете инвестиције, образлагао је Динкић свој став председништву Г 17 плус. Спуштамо лопту, закључило је председништво. Била је то најбоља одлука за Динкића и за Г 17 плус којом се окончава период самодеструкције.

Тиме, међутим, ова политичка игра није завршена. Цветковић је повукао још један потез, рекао је да би Динкић био смењен и да није по медијима прозивао владу зато што је крив за раст незапослености. Уверљив знак да ће део владајуће коалиције скупље него што се мислило наплатити Динкићу прозивке у јавности.

Тако је Динкић натоварио себи на леђа тежак политички крст. Остатак владе је показао да је много чвршћи и одлучнији него што су претпостављали и верни гласачи Демократске странке, а она да неће по сваку цену одржавати у животу коалицију чији је стожер.

Наравно, остаће и питање зашто је све ово требало Динкићу ако му је Борис Тадић, лидер стожерне странке коалиције, рекао да ће реконструисати део владе који држи Демократска странка чак и ако Г17 и СПС своје министре оставе нетакнутим. Рекао му је то пре него што је Динкић детонирао неколико медијских бомби.

(Драган Бујошевић)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер