Politika: Vojska EU – Makronova vizija, a Boreljova misija

 Bila je to prva Makronova zamisao po dolasku u Jelisejsku palatu koja je oživljena nakon haotičnog povlačenja vojske iz Avganistana. Zajedničke evropske vojne snage za hitne intervencije koje bi delovale bez SAD. Ova Makronova vizija (iako je postojala pre nego što se on rodio) postala je Boreljova misijPre nekoliko dana sastavljen je dokument koji treba da bude finalizovan na proleće, o formiranju zajedničkih trupa od 5.000 vojnika u naredne četiri godine koje bi mogle da intervenišu ne oslanjajući se na Amerikance. Činile bi je kopnene, pomorske i vazdušne jedinice.

Ovaj nacrt strategije koji je pripremio šef evropske diplomatije Đuzep Borelj najkonkretniji je pokušaj uspostave samostalnih snaga nakon višedecenijskog pokušaja i dogovora da se u te svrhe grupiše do 60.000 ljudi. Od te zamisli ostao je plan o trupi od 5.000 snaga o kojem, što se nekih članica EU tiče, Makron može samo da sanja. Borelj i kaže da u vojnim snagama ne bi učestvovale sve države članice (zato što one ne žele), ali za odobrenje angažmana bio bi potreban konsenzus. On bi da države članice osiguraju logistiku, vazdušni transport na daleke destinacije, kontrolne kapacitete, a za šta se oslanjaju na SAD.

Ideju o evropskoj vojsci koja bi u kratkom roku mogla da interveniše u krizama Emanuel Makron pomenuo je 2017. godine kada je govorio na Sorboni. Predlog mladog francuskog vizionara dopao se ministrima odbrane Francuske, Velike Britanije, Nemačke, Belgije, Danske, Holandije, Estonije, Španije i Portugalije, koji su potpisali pismo o namerama. Makronov san star je koliko i priča o evropskim integracijama. Postao je u Francuskoj, ali pre nego što je nastao aktuelni šef koji je uveliko u predizbornoj kampanji za predsedničke izbore u aprilu 2022. Još pedesetih godina prošlog veka radilo se na evropskoj odbrani organizovanoj na nadnacionalnoj osnovi, zasnovanoj na planu francuskih diplomata, pa je tadašnji premijer Rene Pleven podneo predlog za osnivanje Evropske odbrambene zajednice, formiranje zajedničke vojske koja će se finansirati iz zajedničkog budžeta.

Ambiciozna ideja nikada nije zaživela punim plućima, osim udruživanja Francuske, Zapadne Nemačke, Italije, zemalja Beneluksa, da bi ideji nizak udarac zadale lično arhitekte – francuska nacionalna skupština je odbacila ugovor. Potom je Severnoatlantsko veće odobrilo pristupanje Zapadne Nemačke NATO-u. Od tada do Boreljovog svežeg dokumenta priča o kolektivnoj odbrani poput oblaka je lebdela u vazduhu koji je, za bezmalo evropskih diplomata, raspršen u Avganistanu, gde je Zapad trajno oslabljen. Za druge je baš kolaps u Kabulu ideji dao pravno-politički zamah. Borelj je iskustvo iz Avganistana nazvao katalizatorom.

O tome da li je Kabul katalizator raspravljali su ministri na slovenačkom Brdu kod Kranja u septembru. Tada je letonski ministar odbrane Artis Pabliks naglasio duboki sukob interesa onih koji treba da oforme ove snage, rekavši da ga Avganistan ne interesuje jer želi pomoć na granici s Belorusijom odakle im dolaze migranti. Njegova skepsa u pogledu velikih projekata odbrambene politike, u kojoj nije usamljen, videla se kada je podrugljivo upitao šta se dogodilo s borbenim jedinicama koje nikada nisu upotrebljene. EU već 14 godina ima kontingent od 1.500 ljudi koji nikada nije delovao. Tako, uz nedostatak zajedničke političke volje iskazivane višegodišnjim jalovim raspravama, projekat formiranja trupa za brzo reagovanje trebalo bi da bude usvojen na proleće. Tada predsedavanje Savetu EU preuzima Francuska, koja će potom ući u predsedničke izbore, koje se kani da dobije aktuelni predsednik, koji je, kada je osvojio prvi mandat, obećao osnaženu Evropu i Francusku. Svaki put kada postane očigledno da to nisu, tačnije, koliko se EU vojno oslanja na SAD, oživljava debata o evropskoj vojsci.

U praksi, pored malih izdvajanja na odbranu među evropskim zemljama (samo devet članica NATO-a ispunjava cilj potrošnje na odbranu od dva odsto BDP-a), postoje neslaganja o tome šta je pretnja evropskim zemljama. Baltičke zemlje i Poljska oprezne su u pogledu odbrambenog mehanizma koji isključuje SAD jer im je egzistencijalna pretnja Rusija, koja je za Nemačku geopolitička nevolja, ali i ključni energetski partner, a za Mađarsku, može se reći, saveznik. Borelj je za italijanski „Korijere dela sera” predočio da će pojedine zemlje same krenuti u ostvarenje ove ideje ako to ne budu htele sve članice unije. Da li će jedinstva biti, može se zaključiti iz izlaganja Ursule fon der Lajen, koja je u avgustu, komentarišući razloge koji su sprečili da u Avganistanu EU bude efikasna, rekla da su države članice sebične i ne žele da dele raspoložive bezbednosne informacije bez obzira na to da li se tiču policijskih ili svemirskih aktivnosti.

Ljiljana Vujić

(Politika)