четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Политика: САД натерале НАТО да преузме команду у Либији
Хроника

Политика: САД натерале НАТО да преузме команду у Либији

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 26. март 2011.

Вашингтон – „Браво Хилари”, прокоментарисао је француски шеф дипломатије Ален Жипе у моменту када је, после мукотрпних, четвородневних телефонских преговора на релацијама Вашингтон–Анкара–Брисел–Париз–Лондон постигнут консензус о ономе што се на први поглед чинило лаким питањем – преузимањем „команде и контроле” либијске интервенције од стране НАТО-а.

„То је била тешка дипломатска битка”, оценио је после тога у Вашингтону неименовани функционер Стејт департмента, уз објашњење да се до консензуса 28 земаља „никад не долази лако” и истицање велике улоге и председника Барака Обаме у убеђивању лидера Турске, Француске и Велике Британије.

До заплета, и потребе за консензусом, дошло је због „коперниканског” обрта управо Обаме, досад највећег експеримента у практичној примени нове америчке спољнополитичке доктрине: мултилатерализма. Обама је прво веома оклевао да се војно ангажује у Либији, а када је преломио, његова одлука је праћена оградама да ће Америка командовати само „привремено”, да би потом била само један од учесника.

НАТО консензус, како су објаснила два висока функционера америчке дипломатије, практично значи да свих 28 савезника преузимају одговорност за „војну примену свих аспеката Резолуције 1973 Савета безбедности УН”. То укључује како одржавање зоне нелетења, тако и заштиту цивила и цивилних насеља употребом војне силе – дакле оно што се чинило и досад, али под командом САД.

Америка у интервенцији против Гадафијевог режима остаје ангажована у њеним „почетним фазама” које још трају, са својим „јединственим потенцијалима” (оним оружаним) који су у последњих седам дана омогућили војно напредовање и, како се истиче, спречили да Бенгази и његови становници (укључујући и побуњенике) буду изложени Гадафијевој освети.

Практично почетак „коалиционог командовања” очекује се тек у следећих неколико дана, јер је потребно сачинити оперативне договоре са 28 армија, али је, како се наглашава, најважније да је донета „темељна одлука” о томе.

У њој је, објашњено је у Стејт департменту, учествовала и Немачка, која је одлучила да се војно не ангажује, али истовремено предочила да неће блокирати „напредак НАТО-а”, односно његове политичке договоре.

Хилари Клинтон је иначе разговарала и са министром иностраних послова Катара, који ју је обавестио да ће и њихове оружане снаге да се прикључе интервенцији, која, после сличне одлуке и Катара, почиње да добија контуре мисије ИСАФ-а у Авганистану, где осим САД и савезника НАТО-а, учествују и „вољни” – конгломерат земаља које као придружени чланови коалиције учествују и у доношењу главних одлука.

Први медијски коментари нове ситуације поручују међутим да су „савезници и даље подељени око циљева либијске мисије и излазне стратегије” („Њујорк тајмс”).

Главна дилема је шта је крајњи циљ интервенције, пошто, упркос затвореном небу и ударима по Гадафијевим снагама, његова војска наставља „ослобађање” урбаних простора које су на почетку тамошњег грађанског рата заузели његови противници. У том погледу већ се поставља и питање да ли би расплет оставио могућност и да Гадафи остане актер у либијској власти.

Недоумица је и да ли је могућ неки унутрашњи либијски споразум у том погледу, који, судећи по Гадафијевом пркосу, не изгледа вероватан, али није ни сасвим неизгледан.

С тим у вези указује се да су савезничка бомбардовања још „у раној фази” и да упркос баражу крстарећих ракета и драматичним призорима на ТВ екранима, који показују уништене тенкове Гадафијеве војске, није преокренут однос снага на терену.

У Обамином окружењу се, према овдашњим анализама, избегава разговор о овој теми. Преношење терета командовања на НАТО се већ сматра великим постигнућем, што сугерира закључак да америчка излазна стратегија не мора да буде у исто време и савезничка.

Примећује се и да Обама, који је пре интервенције од стране једног броја конгресмена критикован што ништа не предузима, а кад је интервенција почела нападан зато што се са њима „није консултовао”, још није урадио оно што и његови претходници у сличним ситуацијама: да ново војно ангажовање Америка нацији објасни специјалним обраћањем из Беле куће.

Не искључује се међутим ни могућност заокрета: да ако ствари крену онако како се не жели, Америка поново преузме контролу и постане главни борац у овој битки.

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер