Politika: „Kosovski model” se kao bumerang vraća Zapadu

Kosovo i Krim su primeri prakse u međunarodnim odnosima koja je 1999. počela kao manevar zaobilaženja pravnih normi, ali se na kraju okrenula protiv svojih tvoraca

Spomenik Bilu Klintonu u centru Prištine prikazuje bivšeg američkog predsednika kako drži knjigu na čijim je koricama ugraviran datum – 24. mart 1999. Simbolika početka agresije NATO-a na SR Jugoslaviju govori rečito o odnosu kosovskih Albanaca i američke administracije, pa i porodice Klinton, ali bilo bi naivno pomisliti da je cela nezakonita operacija napada na suverenu zemlju povedena isključivo radi zaštite interesa jednog malog naroda.

U američkoj spoljnoj politici „kosovski model” tretira se kao primer uspešno izvedene intervencije i presedan kršenja međunarodnog prava, čime je trasiran put kojim će u godinama koje su usledile Vašington često ići. Najnoviji događaji u Ukrajini i na Krimu su, međutim, potvrdili drevno političko pravilo da se nepravedna upotreba sile kao bumerang vraća svojim prvobitnim izvršiocima.

Za Zapad u „kosovskom modelu” nije bila sporna ni činjenica da je bombardovanjem Srbije prekršena povelja UN po kojoj se ne dozvoljava napad na drugu zemlju, izuzev u slučaju rezolucije Saveta bezbednosti ili u samoodbrani. Ako ovi uslovi nisu ispunjeni, a kod Jugoslavije nije bio nijedan, onda je po međunarodnom pravu reč o agresiji, ili nepočinstvu koje još u Nirnberškom procesu definisano kao „najviši međunarodni zločin”.

Uprkos tome, a shodno načelima realpolitike, SADsu iskoristile unipolarni momenat, kada su bile jedina istinski velika sila na svetu, da se „operu” od greha za kršenje ustanovljenih pravnih kanona. Floskula „nelegalan, ali legitiman rat”, koju je skovala Nezavisna međunarodna komisija za Kosovo na čelu sa sudijom Ričardom Goldstounom, trebalo je da sadrži priznanje da je agresija na SRJ bila suprotna pravnim propisima, ali da je ipak bila legitimna, jer je trebalo da „zaustavi genocid”. Prava funkcija bila joj je da posluži kao kakav-takav pravni štit iza kojeg bi se zaklonile zemlje učesnice u bombardovanju.

Da je do najgorih zločina ipak došlo posle bombardovanja, potvrdio je i sam sudija Goldstoun, dok je posebno ciničan bio komentar komandanta NATO armade Veslija Klarka da je bilo „sasvim predvidljivo” da će zločini na terenu eskalirati kao posledica bombi. Njihova „naknadna pamet” nije uticala na promenu opšteprihvaćenog stava o krizi na Kosovu, pa tako i nemačka kancelarka Angela Merkel na netačnim podacima pre nekoliko dana gradi tezu kako Krim nije isto što i Kosovo – jer je na Kosovu „godinama trajalo etničko čišćenje”.

Spona Kosova i Krima utoliko je jača jer predstavljaju početak i eventualni završetak prakse u međunarodnim odnosima koja je počela kao naizgled vešt manevar zaobilaženja pravnih normi ali koja se na kraju izokrenula protiv svojih tvoraca. Nelegalno, ali legitimno.

Danas je jasno da je bombardovanje Jugoslavije označilo početak kraja mita o američkoj „ekskluzivnosti”. Amerikanci su stalno koristili frazu kako Albanci imaju „moralno pravo” da upravljaju Kosovom, a nezakonita agresija na suverenu zemlju lišila je postupke SAD aure „moralnosti”.

Do 1999. Vašingtonu je donekle polazilo za rukom da se oslobodi mračnog legata Vijetnamskog rata i da se pozicionira kao lučonoša slobodnog sveta. Posle agresije na Jugoslaviju ta reputacija u liberalnim krugovima počinje nezadrživo da se kruni, a onda se događa i 11. septembar, posle kojeg SAD u borbi protiv terorizma upadaju u spiralu koja ih odvlači sve dalje od načela pravde i slobode.

Napad na Avganistan (2001), recimo, poseduje sve odlike neokolonijalizma. U opsežnoj operaciji koju Vašington vodi protiv Kabula svet, doduše, nije oslobođen terorističke pretnje, ali je Avganistan, po taktici spržene zemlje, svejedno devastiran i još više unazađen. Potom (2003) dolazi do „preventivnog rata” u Iraku koji se protiv Sadama Huseina vodi pod plaštom optužbi za posedovanje oružja za masovno uništenje. Takvo oružje nikada nije pronađeno, a Irak je danas zemlja rastrzana nasiljem i siromaštvom.

Konačno, u Libiji (2011) je povedena još jedna vazdušna vojna akcija koja je pravdana frazama o zaštiti ljudskih prava. Muamer Gadafi je svrgnut s vlasti a zemlja u eri koja je usledila tavori, razapeta između interesa samovoljnih milicija.

Sličan scenario planiran je i za Siriju, ali je izbegnut ruskom diplomatskom akcijom.

Upravo je Rusija jedina zemlja koja se otvoreno suprotstavila ovakvoj praksi, budući da su bili ugroženi njeni vitalni interesi. „Humanitarne intervencije” koje je Zapad sprovodio samovoljno, podrivale su autoritet Rusije kao velike sile, a njena bezbednost je polako ali sigurno ugrožavana i širenjem NATO-a na istok. Zemlje članice nekadašnjeg Istočnog bloka mahom su uključivane u Severnoatlantski savez, formirajući tako maltene neprekinuti niz NATO zemalja u neposrednom okruženju Ruske Federacije. Nemiri u Ukrajini doveli su antagonizam Zapada i Istoka do tačke ključanja, a zalaganje Moskve za garantovanje prava na samoopredeljenje Krima, nalik Kosovu, Zapad je odbacio kao povredu međunarodnog prava. Istog onog koje su sami toliko puta prekršili.

Neko bi možda pomislio da će baš Amerika imati najviše sluha za rusku zabrinutost što su joj se u komšiluku načičkale članice neprijateljskog saveza. Bilo kako bilo, upravo su SAD osmislile takozvanu Monroovu doktrinu, koja im je dva veka obezbeđivala ekskluzivno pravo da tretiraju Latinsku Ameriku kao svoje „dvorište”.

Naravno, baš kao i u slučaju povrede međunarodnog prava, pokazalo se da za velike igrače ne važi pravilo reciprociteta kada su njihovi interesi na stolu. Ali pokazalo se još nešto – odnosi snaga u međunarodnim odnosima su promenljiva kategorija i svako kršenje uspostavljenih normi ponašanja jednog dana preti da se okrene u suprotnom smeru.

Dragan Vukotić

(Politika)