Политика: Како се трговало српским медијима - продаја и препродаја „Политике”

У чијим рукама ће следеће године бити лист „Политика”, а да тај који ће је држати у рукама неће бити њен читалац већ – власник? У овом тренутку вероватно нико не може да одговори на то питање, јер је власништво најстаријег листа на Балкану до те мере замршено да његову власничку структуру до краја не знају ни његови новинари. Структура тог власништва зависи од неколико елемената, укључујући и исход судског спора који се води у Немачкој, тако да стари власник, немачки ВАЦ, може постати и будући газда, чиме се овај ребус додатно усложњава.

Чак и када је шабачки тајкун Мирослав Богићевић 2011. у тајности купио ВАЦ-ов удео од 50 одсто, кредитом узетим од државне банке, његово присуство у управљачким органима „Политике” није било видљиво све до смене власти у Србији на изборима 2012. године, када су и обелодањене околности под којим је сумњива трансакција обављена.

У политичким и медијским кулоарима о овоме се бесомучно спекулише. Власништво над најутицајнијим српским листом одувек је било пре питање политике него тржишта, а хапшење тајкуна блиског Демократској странци само је потврдило тај аксиом.

Рат таблоида

Рок да Мирослав Богићевић исплати другу, последњу рату немачкој медијској групацији ВАЦ (чији је правни наследник данас „Функе група”) од 700.000 евра (плус 1,75 одсто годишње камате) за куповину половине удела у компанији „Политика новине и магазини” (ПНМ), издавачу нашег листа, истекао је 1. децембра. Власник шабачког „Фармакома”, али и фирми за које се тврди да стоје иза покушаја куповине не само најстаријих дневних новина на Балкану већ и „Вечерњих новости” и „Дневника”, ухапшен је неколико дана раније због сумњи у малверзације са кредитима Привредне банке Београд и за сада је непознато да ли је он ту обавезу испунио.

Уколико није, држећи се слова уговора, немачки партнер би могао да раскине погодбу, да задржи до сада исплаћен новац (четири милиона евра) као уговорну казну и настави да располаже својим делом. Али како је „Вестдојче алгемајне цајтунг” (ВАЦ) јавно изразио стратешку решеност да пословно напусти Србију и цео регион, то би значило да би њихов удео у ПНМ-у у новој години био поново на продају. Постоји, међутим, и другачији, прилично замагљенији расплет, који проистиче из низа уговора који трговину српским медијима третирају као јединствен „пакет”, и у којем се појављују нови или већ помињани „играчи”.

На тај сценарио, о коме се ових дана све више спекулише, а који је постао и предмет жучне свађе власника двају таблоида („Информера” и „Курира”), делом је указао и српски премијер у интервјуу „Нину” крајем јула ове године. Александар Вучић је рекао, одговарајући на констатацију новинара да ће по новом закону држава морати да се повуче из медија до средине 2015. године и на питање да ли би за владу легитимни потенцијални купац „Политике” могао да буде и Станко Суботић Цане: „Ма не, то су глупости, у стилу рекла-казала, или што је баби мило то јој се и снило. Тек да има нешто да се прича. Прво, ми нисмо у стању да разрешимо власничке односе у ’Политици’, да видимо да ли је Мирослав Богићевић стварно њен сувласник или није, какви су наши односи са Немцима, ко је ту коме гарант итд. Неки други медијски магнати из Србије се у неком облику помињу у вези са ’Политиком’, али не Суботић.”

Суботића је летос, као што је познато, због застарелости и недостатка доказа, Специјални суд у Београду ослободио оптужбе да је шверцом цигарета средином деведесетих прибавио незакониту корист од око 28 милиона евра.

Вучић је том приликом истакао да тек треба да се види „како ће се распетљати однос немачког ВАЦ-а са Богићевићем, ко је ту коме и шта и колико платио, да ли је после прве транше уплаћено још нешто”, као и да ће питање „Политике” и „Вечерњих новости” бити теже решити него „Железару” и „Петрохемију”.

Ко је тајанствени магнат

Да ли је медијски магнат којег Вучић помиње у вези с „Политиком” власник „Курира” Александар Родић?

На његову наводну улогу у куповини нашег листа указао је још 14. децембра 2011. године тадашњи функционер ЛДП-а Зоран Остојић, који је на прес-конференцији у Скупштини Србије оптужио ДС да низом прикривених аранжмана намерава да откупи уделе ВАЦ-а у листовима „Политика”, „Вечерње новости” и „Дневник”, како би успоставио потпуну контролу над кључним штампаним медијима.

Остојић је рекао да се у том покушају лист „Курир” појављује као параван и да је оквирни уговор са компанијом ВАЦ око преузимања њиховог удела у дневним листовима потписан у Диселдорфу 10. новембра, а вишемилионски посао преузимања власништва у „Политици”, „Вечерњим новостима” и „Дневнику” треба да буде реализован до 22. децембра.

„Уговор са компанијом ВАЦ потписали су власник ’Курира’ Александар Родић и Душан Бјелопетровић, потпредседник ’Курира инфо’ и према актуелном информатору о раду Министарства правде специјални саветник у том министарству”, казао је тада Остојић.

Месец и четири дана касније – 18. јануара 2012. године, озваничен је први уговор у вези са куповином потраживања ВАЦ-а од „Политике”. Потписник није био Александар Родић већ Давор Стојановић из Београда, по овлашћењу потписаном 12. јануара заступник фирме „Артесано” из Никозије (Кипар), која ће се ових дана, после хапшења Богићевића, доводити у везу и са његовим другим пословима. Са стране ВАЦ-а потпис на уговор су ставили Аксел Крол и Петер Ланге, обојица високопозиционирани у тој медијској групацији.

Предмет овог уговора било је више потраживања ВАЦ-а од ПНМ-а и „Политике штампарије” из зајмова у укупној вредности од 12,3 милиона евра, укључујући и пратећа права. Договорено је да потраживање прелази поступно, па би исплата сваке од 10 годишњих рата почела од 1. маја 2015. године. Посебним споразумом тројица потписника су дефинисали цену откупа дугова „Политике”, уобичајено је да она буде знатно мања од номиналне, али је наведено да та цена представља пословну тајну.

Други уговор између ВАЦ-а и Богићевића, онај којим је продато 50 одсто удела у ПНМ-у по цени од 4,7 милиона евра, склопљен је 29. јуна 2012. године. У име немачког партнера, ћерке фирме ВАЦ-а „Ост холдинг” у Бечу, потписали су га адвокати Марк Микач и Фолкер Венц, а у има купца Урош Стефановић, директор предузећа „Ист медија група”, основаног 29. јануара исте године, са седиштем у улици Архангелски переулок број 9 у Москви. У медијима се спекулисало да су средства обезбеђена из кредита пропале Агробанке, што до сада није званично потврђено, а у међувремену због ненаплативих кредита Богићевићеве фирме су постале и проблем других банака.

Као што је и договорено, први део купопродајне цене од четири милиона евра исплаћен је одмах, о чему сведочи чињеница да се московска фирма већ 16. јулa уписала у АПР-у као сувласник ПНМ-а, а 15. октобра из регистра је избрисан и последњи представник ВАЦ-а у управи предузећа Горан Илин. До измирења друге рате од 700.000 евра (са 1,75 одсто годишње камате) 1. децембра 2014. године „Ост холдинг” и „Ист медија група” склопили су уговор о залози удела, који су потписали Стефановић и адвокат ВАЦ-а Маркус Пиук.

Не дао вам бог да у то улазите…

Потврду о Богићевићевој улози у откупу дела „Политике” од ВАЦ-а узнемирена српска јавност је добила од Александра Вучића, који је 19. августа 2012. године пред камерама РТС-а указао и на уговоре које у другачијим облицима прате куповину „Вечерњих новости” и „Дневника”. Вучић је указао да је уговором о цесији 18. јануара 2012. године (истог дана када су купована и потраживања „Политике”) ВАЦ уступио фирми „Венетоко” из Никозије потраживања из зајмова својим дужницима – „Антеросу” из Лихтенштајна од 5,8 милиона евра, „Медијенгаџменту” из Дрездена од 5,9 милиона евра и „Риверу” од 3,2 милиона евра, што са каматама износи укупно 14,9 милиона евра.

Наведене фирме, опет, имале су потраживања према друштвима „Ардост холдинг” и „Тримакс” из Аустрије и „Камарат” са Кипра, у власништву бизнисмена Милана Бека, а која су гарантована са 4.208 акција „Вечерњих новости”, што је око 62 одсто укупног броја. На питање ко је власник „Новости”, бизнисмен Беко, за кога се у јавности спекулисало да је акције купио новцем ВАЦ-а, уз посредство Станка Суботића, изјавио је ове године за „Недељник”:

„Доскора сам сматрао да је ВАЦ, а данас ћу вам рећи да сам ја већински власник, с тим што ми је ограничено управљање на 25 одсто. Питање на које немам одговор јесте коме дугујем паре за кредитирање те куповине? Да ли је то и даље ВАЦ или је то Богићевић из „Фармакома”, како пишу новине, али он то питање не покреће. Замислите, нико ме не зове око дуга од 20 милиона евра.”

Богићевић, који очито има далеко већих невоља него што је брига о (не)отплаћеним српским медијима, свој положај описивао је овако: „Ја кажем да нисам купио ’Политику’, они кажу јеси. Ја кажем јесам, они кажу ниси...”

Шта је повод за недоумицу, опречне или бар недоречене ставове? Богићевић је долазио у „Политику”, представио се уређивачком колегијуму као власник... У Скупштини ПНМ-а, која доноси стратешке одлуке, од шесторо чланова троје је представника „Ист медија групе”, укључујући и председника. Можда се одговор налази у магловитим трансакцијама са ВАЦ-ом због којих премијер Вучић каже: „Не дао вам бог да у то улазите.”

Није тешко поверовати да је, док је био на власти, врх ДС-а осмислио начин да дође до контроле над власништвом, а тиме и уређивачком политиком најважнијих српских писаних медија. Мада бивши председник државе и странке Борис Тадић, његов тадашњи заменик Душан Петровић и Слободан Хомен тврде супротно. Има и оних сведочанстава која указују да Драгану Ђиласу, када се све ово дешавало, није одговарао избор „играча”, па је убрзо по упозорењу Тадићу „да му Петровић ради иза леђа” уследила прес-конференција ЛДП-а на којој је Зоран Остојић прозвао „Курир” и Александра Родића.

Проваљена прича

Нејасно остаје да ли је сада утамничен власник шабачког концерна био део првобитног плана или је у све убачен када се из проваљене приче са ВАЦ-ом више није могло изаћи.

Нама поуздани сведоци тврде да се Мирослав Богићевић са представницима ВАЦ-а први пут срео прошле године на састанку у српској влади, када је тражено решење да се размрси овај медијски Гордијев чвор.

Кључно питање у случају „Политике”, „Новости” и „Дневника” јесте – постоји ли кровни уговор који обухвата продају сва три медија, односно хоће ли све три новине одједном сазнати за кога раде? Из више извора наш лист је дошао до сазнања да такав кровни уговор постоји, али да се не налази код недавно ухапшеног Богићевића. Такође, из изјаве премијера Александра Вучића недељнику „Нин” се може наслутити да такав документ постоји, али у виду гаранције другог медијског магната. Отуда у медијској чаршији спекулације да би курир могао донети тапију „Курира” над „Политиком”, ма како то незамисливо и несувисло звучало.

А тај кровни уговор, којем је гарант лична и пословна имовина фантомског магната, укратко гласи да ће, уколико нека од уплата не буде измирена на време, уговоре преузети особа (или фирма) која је гарантовала реализацију целокупног медијског „пакета”.

Ко је „пети елемент” неопходан да се трилер о власништву над „Политиком” разреши?

„Новости“ купљене парама ВАЦ-а

Бизнисмен Станко Суботић открио је у децембру 2010. године за ТВ Б92 да је био посредник у покушају ВАЦ-а да купи „Вечерње новости”, а да су услови (наводно представника тадашње Владе Србије) били да се куповина обави преко Мирослава Мишковића и Милана Бека.

„Срели смо се заједно у Београду – руководство ВАЦ-а, ја и двојица ексклузивних продаваца српске имовине. Они су нам до детаља објаснили како могу бити купљене ’Вечерње новости’. Људи из ВАЦ-а рекли су – шта да радимо, прихватамо, нека буде тако”, навео је Суботић.

Према Суботићевим тврдњама, ВАЦ је депоновао 24 милиона евра на рачун компаније за куповину акција ’Вечерњих новости’, а он им је издао контрагаранције за успех операције, с обзиром на то да они нису смели да раде ни с Мишковићем ни с Беком. Новац је потом по Суботићевом налогу уплаћен на рачуне три компаније које су основали Мишковић и Беко.

На питање исте телевизије да ли је у куповину акција „Вечерњих новости“ био укључен Мирослав Мишковић, бизнисмен Милан Беко је рекао да је између њих постојао економски договор, али је негирао да су позајмили новац од Станка Суботића.

Мирољуб Мијушковић

(Политика)