Политика: Хоће ли Сириза задржати проруски став

Одлука министара спољних послова чланица Европске уније да не појачају интензитет санкција Русији већ да продуже постојећи пакет казнених мера, уз додавање нових појединаца на „црну листу”, за шефицу европске дипломатије Федерику Могерини показатељ је јединства унутар уније. Премда њена оцена одражава задовољство због тога што грчка делегација није торпедовала настојања да се казни Москва, као што се спекулисало, ипак се чини да у Бриселу и Вашингтону превладава осећај незадовољства због постојања супротстављеног мишљења.

Победа Коалиције радикалне левице Сиризе, која никада није крила да санкције уведене Русији због кризе у Украјини сматра бесмисленим, код многих је побудила осећај да нова власт у Атини представља тројанског коња унутар ЕУ и НАТО-а. Хитан састанак шефова дипломатија одржан у Бриселу показао је нову динамику у односима унутар уније. Након жустре дебате није био могућ консензус око увођења додатних санкција, па је продужење постојећих дошло као утешна награда. Фронт земаља предвођених Грчком није уложио вето, док су присталице кажњавања Русије, међу којима се истичу балтичке земље и Пољска, пристале на нову полугодишњу рунду продужења постојећих санкција.

Компромисно решење се међутим у оба табора доживљава као тријумф сопствене позиције, па министар спољних послова Литваније Линас Линкевичијус за „Њујорк тајмс” коментарише да су Грци „били принуђени да промене свој тврдоглави став”, док медији у Атини преносе да је састанак у Бриселу победа нове грчке дипломатије.

Лидер Сиризе и нови грчки премијер Алексис Ципрас пре два месеца у интервјуу „Политици” инсистирао је да европска безбедност може бити грађена једино са Русијом, а не без ње или против ње.

„Од почетка украјинске кризе критиковали смо приступ САД и ЕУ и указивали да је присиљавање земље да одабере између Русије и Запада – сигуран рецепт за катастрофу. Критиковали смо пасиван однос ЕУ према фашистичким и неонацистичким снагама које су изашле на улице”, рекао је Ципрас почетком децембра за наш лист.

Сличан став има друга звезда политичке елите у Атини – министар финансија Јанис Варуфакис. Иако не важи за обожаватеља Владимира Путина (својевремено је гласао против доделе почасног доктората руском председнику на Универзитету у Атини), у свом блогу је отворено упозорио ЕУ да „престане да се меша” у догађаје у Украјини.

Западу је замерио двоструке стандарде након анексије Крима, а Украјину је описао као „бојно поље између руског индустријског неофеудализма, амбиција америчког Стејт департмента и политике новог немачког лебенсраума (теорија о ’животном простору’ у нацистичкој Немачкој)”.

Право питање на које за сада нема убедљивог одговора јесте колико је Сириза заиста спремна да истраје у проруском приступу и да ли је утицај на одлучивање унутар ЕУ и НАТО-а карта на коју ће заиграти тражећи попустљивост од међународних финансијских институција. Одбијање сарадње са „тројком” међународних кредитора (Европска комисија, ММФ и Европска централна банка) у тренутном рестриктивном аранжману међутим не значи да Грчка није спремна за економске реформе, али под другим условима.

Агитовање за одустајање од штедње и отпис нагомиланог дуга довели су Сиризу на власт, и из перспективе грчког гласача питања Украјине и санкција Русији немају велики значај. Инсистирање на проруском ставу без сумње би довело до конфронтације са Немачком, која ће донети коначну одлуку о економској политици према Грчкој. У том светлу мало је вероватно да ће Ципрас зарад руских интереса жртвовати грчке. Много је вероватније да затезањем око Украјине покушава да поправи своју преговарачку позицију, као и да ће пажљиво бирати начин и тон комуникације са Берлином, то јест са Ангелом Меркел.

С друге стране, чињеница је да Грчка није једина европска земља која је убеђена у исправност кажњавања Москве. Сличан став имају немачки привредници који лобирају за ублажавање казнених мера, док поједини аналитичари сматрају да би проруско иступање Атине могло да окуражи и друге истомишљенике унутар ЕУ.

Велика економска криза која је довела до јачања екстремних левичарских и десничарских партија у Европи на површину је избацила још један феномен. Захваљујући Русији, односно присном односу са Кремљом, на истој страни нашле су се иначе идеолошки дијаметрално супротстављене партије. Ситуација да у истом кошу буду левичарска Сириза и француски ултрадесничарски Национални фронт Марин ле Пен у утицајној западној штампи тумачи се као део Путинове стратегије „завади па владај”. Симпатије Ле Пенове према Путину добро су познате, а њена партија је недавно добила вишемилионски зајам од једне руске банке.

На истој фреквенцији је и глас првог човека шпанског Подемоса (Можемо) Пабла Иглесијаса који је осудио европске „двоструке стандарде” према Русији и Израелу. Он тврди да је Израелу дозвољено да чини оно што се Русији замера у Украјини. Групи припада и италијански Покрет пет звездица комичара Бепа Грила који у својим блоговима често хвали Владимира Путина и његово понашање у украјинској кризи.

Сиризу од осталих „антиестаблишмент” покрета и партија ипак разликује једна особина – једина је успела да се домогне власти. Понашање Алексиса Ципраса стога ће бити ефикасан лакмус папир за тестирање понашања целе ове групације када дође на власт. Ове године су избори у Шпанији, а од корака које до тада направи Сириза умногоме ће зависити судбина за сада веома популарног Подемоса.

Драган Вукотић

(Политика)