Политика: Филтрирање амбасадора

Најава Министарства спољних послова да ће у наредном периоду, из различитих разлога, бити опозвано око тридесетак амбасадора изазвалa је различите коментаре у стручној и политичкој јавности. Oд тога да је крајње време да се дипломатска служба „профилтрира” до замерки да је реч о политичком обрачуну нове власти са старим кадровима.

После недавног опозива амбасадора из Француске Душана Батаковића, који је, како је објашњено, враћен на лични захтев, и амбасадорке Јелице Курјак, која је била у Русији од 2001. године, из овог министарства је стигла вест и да ће један број наших дипломата бити повучен што због тога што им истиче мандат што због чињенице да њихов рад није најбоље оцењен.

„Политика”, међутим, није успела да из Mинистарства добије одговор по ком критеријуму ће бити постављани нови амбасадори и ко ће заменити опозване дипломатске представнике у Паризу и Москви.

Реагујући на спекулације да је реч о наводним масовним чисткама у дипломатско-конзуларним представништвима, из Mинистарства су недавно подсетили да је до највеће смене у дипломатији дошло после демократских промена 5. октобра 2000. године.

„Највећа смена кадрова у дипломатији извршена је 2001. године када су замењени готово сви амбасадори и генерални конзули, као и већи број дипломатских службеника разних нивоа”, саопштило је Mинистарство, напомињући да су неки од њих после опозива добили и отказ. Такође, како истичу у Mинистарству, током мандата некадашњег министра Вука Драшковића није било тзв. чистки, нити отпуштања, него је, напротив, на посао враћено 117 дипломата који су „отпуштени без икаквог правног основа, а међу њима је био и садашњи министар Иван Мркић”.

Директорка београдског Центра за спољну политику и бивша помоћница министра спољних послова СЦГ Горана Свилановића, Александра Јоксимовић, каже, међутим, да су промене у дипломатској мрежи 2001. године биле неминовне за постпетооктобарску Србију.

Запослени су, како она тврди, били отпуштани у складу с критеријумима рационализације, а касније су, судским одлукама, враћени на посао.

„Србија је била у потпуној изолацији, а у дипломатској мрежи постојао је један број директних експонената Слободана Милошевића који су за партнере у међународној заједници били апсолутно неприхватљиви као саговорници”, објаснила је Јоксимовићева за Бету.

Србија, како каже, и данас има прегломазан дипломатски апарат, а никада није до краја завршена рационализација дипломатске мреже и броја запослених у Министарству, започета 2001. године.

Донедавни политички директор МСП-а Борислав Стефановић каже да се ипак број такозваних политичких амбасадора мора свести на разумну меру, не више од 15 одсто од укупног броја дипломата.

„Ми смо почели процес реформи у МСП-у, променили смо кадровску структуру, имали смо три конкурса на којима су примљени млади људи без партијских веза, најбољи на универзитетима друштвеног усмерења и тиме смо дали потенцијал за кадровску обнову Mинистарства. Реформе, међутим, нису спроведене до краја, били су ужасни отпори и није тајна да сам ја с министром имао дубоко неслагање око тога те ми је последњих годину и по онемогућено да спроведем све те ствари”, каже Стефановић за „Политику”.

Он тврди и да су многи у Mинистарству који себе називају професионалцима то само на папиру.

„Част изузецима, али има оних који користе професионализам да прикрију своју неактивност, нерад, некомпетентност. То су људи из неких старих времена који желе пред пензију да искористе још једно иностранство, шесто, седмо по реду, и да добију добру девизну апанажу”, истиче Стефановић.

„Кад смо повећали захтеве из министарства и увели оцењивање углавном су се буниле професионалне дипломате, можда чак више него политички јер су хтели да сачувају односе који су постојали до тада. Има добрих амбасадора и међу политичким амбасадорима, као што их има лоших и међу професионалцима”, каже Стефановић.

Један од каријерних дипломата Јован Илић, који је у МСП-у, односно у дипломатској служби, провео пуних 37 година, службујући од Шведске до Индије, Нигерије и Француске, каже да није баш све тако како прича Стефановић. Некада се, како он прича за „Политику”, радило много темељније и озбиљније него што је то случај данас.

„Иако невелика, некадашња СФРЈ је била врло угледна земља. Наше дипломате су сматране за врло обавештене, за професионалце високе класе и били су тражени саговорници звани на сва могућа места. Стране дипломате, и Американци, и Руси, и Кинези утркивали су се да успоставе блиске контакте с нашим дипломатама с којима су могли да размењују искуства и информације”, присећа се Илић.

Извештаји, поготово ако се радило о сусретима с високим функционерима земље домаћина, слати су у Београд још исто вече, како би сутрадан били на столу министра. Како се растакала држава, како каже, тако се и дипломатија претворила у неки приватизовани сервис од кога се очекује да јави оно што се очекује и како се очекује. Амбасадори се, каже, постављају по партијским, политичким и рођачким критеријумима.

О спрези политике и дипломатије  за скупштинском говорницом говорила је и бивша амбасадорка у Риму Санда Рашковић Илић. Она је рекла за енерегетски споразум Србије и Италије, који је Влада повукла из процедуре и којим Србија практично, како је рекла, поклања зелену енергију италијанским фирмама које ће да је извозе, направљен „у договору с кабинетом бившег председника Србије, а преко његове тадашње поверенице, која је радила у амбасади, а садашње амбасадорке у Италији”.

Јелена Церовина

(Политика)