Политика: Енглеска као Србија из 1974. године

Оно што је Камерон у паници обећао Шкотима уочи референдума могло би да кошта Британију колико је и Србију коштао Устав из 1974.

Познаваоци уставних правила и историје тврде да је Велика Британију са шкотским референдумом стигла тамо где се некадашња југословенска федерација нашла 1974. То наравно не значи да ће и Енглезима доћи „њихова 1991”, а поготово не значи да ће изгледати како је изгледала у бившој СФРЈ. Све ће зависити од тога чега ће Енглези бити спремни да се одрекну у име заједничке државе.

Другим речима, оно што је британски премијер Дејвид Камерон у паници обећао Шкотима уочи референдума, да би их приволео да остану у заједничкој држави, тек ће да кошта Британију. И Србију је коштао Устав из 1974. који је отворио пут ка распаду СФРЈ а затим и дезинтеграцији саме Србије.

Три владајуће британске странке су уочи самог референдумског гласања постигле споразум са шкотском владом о убрзаном доношењу закона о преносу (деволуцији) кључних овлашћења с Лондона на Единбург, у које би били укључени порези, буџет и питања из социјалне политике. Међутим, премијер и лидер владајуће Конзервативне партије Дејвид Камерон се дан по завршетку референдума поколебао и написао да не би било фер пренети овлашћења на Шкотску, а да се не размотре сличне измене и за Енглеску, Велс и Северну Ирску.

Тек неколико сати пошто је постало јасно да ће Шкоти остати, Камерон је написао: „Зашто би шкотски посланици гласали о ономе што се учи у енглеским школама, о смањењу трошкова у енглеским болницама или да се чак мења порез на доходак Енглеске или Велса, када по новом договору енглески или велшки посланици немају право гласа о таквим питањима у Шкотској?”

Правни систем Србије од Устава 1974, па до усвајања Уставних амандмана 1989. године, изгледао је отприлике тако. Обе покрајине, и Војводина и Косово и Метохија, биле су чланице југословенске федерације, а имале су и своје посланике у Скупштини Србије, што им је обезбеђивало да утичу на политику своје матичне републике, али истовремено Република Србија није имала правне механизме да утиче на њихову сепаратистичку политику.

Начин на који се Слободан Милошевић вратио део уставних овлашћења Србији, укидајући право вета који су покрајине имале, Запад је прогласио „укидањем аутономије”. На Западу је то коришћено као аргумент да Србија тлачи покрајине. У сваком случају, „помогло” је да се СФРЈ распадне, прво по најслабијим шавовима републичких граница (захваљујући Бадинтеру). Распад траје дуже него што је протекло времена откако је Тони Блер 1998. новим законима пренео део надлежности централних институција и установио парламенте у Шкотској, Велсу и Северној Ирској.

Бивши градоначелник Лондона Кен Ливингстон својевремено је бившем московском градоначелнику Јурију Лушкову испричао како функционише британски парламент, на шта је Рус узвикнуо: „Па, то је горе него Русија у време Стаљина”. И није се шалио, додао је Ливингстон, рекавши да од свих западних демократија ниједна није централизована и недемократска као Велика Британија”. За разлику од, рецимо, САД или Немачке, у којима већи део прихода од државне потрошње иде на регионалне и локалне власти, у Великој Британији 95 одсто свих пореза прикупља канцелар и сваки инфраструктурни пројекат се одобрава у влади.

Биљана Митриновић

Због овога је затворен проф. др Михаило Ђурић

Током јавне дискусије о предложеним променама Устава, српски филозоф, социолог, професор Правног факултета и члан САНУ др Михаило Ђурић удаљен је с Универзитета и судски осуђен на две године строгог затвора (одлежао је девет месеци) 1973. године због говора одржаног 18. марта 1971. у вези с Уставним амандманима. Овај говор је објављен у листу „Студент” и „Аналима Правног факултета у Београду”, под насловом „Смишљене смутње”, и одмах је забрањен. Овде је неколико основних теза из невеликог говора:

– Предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа.

– Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да бисмо у следећој, тзв. другој фази промене имали још шта да приведемо крају.

– Југославија је већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава.

– За српски народ је у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле, питање његовог политичког, државно-правног обједињавања.

– Ни садашњи положај српског народа у Југославији није никако добар, а не само онај у коме би се он нашао у случају спровођења предложених промена.

– У границама садашњих република, уколико се оне претворе у државе, Срби би имали само две могућности: да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске) или да иживљују некакву своју регионалну државност (црногорску или босанскохерцеговачку).

Едвард Камерон Кардељ

Бадинтерова формула: повуците се из заједничких установа, испровоцирајте насиље и самим тим сте распустили заједничку државу

Дејвид Камерон ми личи на Едварда Кардеља: предлози за радикалну децентрализацију Уједињеног Краљевства подсећају ме на конфедерализацију Југославије Уставом из 1974, али без харизматичног лидера и без једнопартијског монопола који је требало да повезује Југославију после Тита (по оној – после Тита Партија).

Али модел који Камерон нуди више личи на Србију из 1974. Рекао бих да Камерон замишља Аутономну Покрајину Шкотску, и то управо с бизарним карактеристикама српског Устава од пре 1990. које су Милошевићу сметале: делегати Косова и Војводине седели су у парламенту Србије, али делегата Србије није било у косовском парламенту, што је био облик асиметричне (кон)федерације. Могло би то на крају да личи више на АП Војводину, јер је у Војводини сада српска већина, и, као и у Војводини, постоји много мешаних бракова између Шкота и Енглеза.

Али овај тип „аутономије” је крхког типа, а у пост-Бадинтеровој Европи може бити и опасан. Зашто помињем Бадинтера? Јер је у првом објављеном мишљењу његове „славне” Комисије Бадинтер рекао да: ако у федералној држави заједничке институције престану да испуњавају услове „учешћа и представљања” неких од заједница у оквиру те државе, и ако избије насиље, онда треба рачунати да се федерација налази „у стању распада”.

Ниједан Американац после 1865. не би написао ништа слично, јер би из тога произашло да Линколн није био у праву и да су САД биле „у стању распада” 1861, када су се јужњачке државе отцепиле, и да је Британија заједно са другима требало да призна суверенитет Конфедерације. Но, мало је ко у мишљењима Бадинтерове комисије видео била шта друго осим политички мотивисаних образложења којима је главни циљ био да оправдају отцепљење западних југословенских република 1991. године.

Свеједно, преседан је остао, поготово у Европи. Постоје прилични изгледи да шкотски националистички политичари увиде да је у њиховом интересу да провоцирају конфронтацију са Лондоном, а да онда вичу да је нарушен суверенитет Шкотске. Бадинтерова формула изгледа овако: повуците се из заједничких савезних установа, испровоцирајте насиље и самим тим сте распустили заједничку државу.

Још једна паралела могла би се повући с бившом, неожаљеном СР Југославијом, а поготово с необичном конфедерацијом која се звала Србија и Црна Гора. Милу Ђукановићу пара не мањка, али могао би доста да заради као саветник Алекса Салмонда.

Али све је то у ствари варка. И подсећа на параван иза кога ће имућне елите да постану још имућније (претпостављам да и ту Ђукановић може да буде користан консултант).

Најбоље правно мишљење о сецесији сачинио је вероватно Врховни суд Канаде у вези с Квебеком, када је 1998. о праву Квебека да се отцепи рекао да је то политичко а не правно питање и да ће расплет тог питања морати да укључи преговоре о мноштву питања. Али и да би политичка власт која се не би понашала у складу с демократским принципима ризиковала свој легитимитет а у крајњем случају и признање.

Могли бисмо да кажемо да Врховни суд Канаде сматра да би отцепљење било рискантно за све стране у поступку уколико се унапред не договори (као што је био случај у Чехословачкој). Проблем је у томе што би националистички политичари у земљи попут Шкотске вероватно радије кренули путем конфронтације него преговора. Уосталом, Бадинтер им је показао пут.

И још нешто. Имајући у виду притиске на Србију да се децентрализује (а Србија је мања од Пенсилваније, у којој ником ни на памет не би пало да покрене фрагментацију под изговором „децентрализације”), имам разумевања за заједљивост коју Срби осећају када прате догађаје у Великој Британији.

Професор историје и права на Универзитету у Питсбургу

Роберт Хејден

(Политика)