Политика: Болује ли Европска унија од синдрома Југославије?

Реч је о синдрому у ком грађани почну да верују да једни народи живе на рачун других

Тимоти Гајтнер, бивши амерички министар финансија, у јулу 2012. године путовао је на немачко острво Силт у Северном мору. Био је гост немачког колеге Волфганга Шојблеа. У библиотеци у Шојблеовој викендици њих двојица разговарали су о Грчкој.

„Разговор је одједном отишао у другом правцу”, написао је Гајтнер у својим мемоарима „Стрес тест”. „Рекао ми је да је много људи у Европи за које би излазак Грчке из еврозоне био прихватљив, чак и пожељан. Сматрао је да, у случају изласка Грчке из еврозоне, немачки народ више не би европску помоћ доживљавао само као спас за Грке.”

Овај разговор професора Љубодрага Савића са Економског факултета у Београду наводи на закључак да Европа болује од „југословенског синдрома”. Како је то дефинисао словеначки економиста Јоже Менцингер, реч је о уверењу да једни народи живе на рачун других. Кад је резервоар заједнички, онда многи имају утисак да више дају него што из њега узимају. У конкретном случају, није тешко погодити да су у Шојблеовој интерпретацији Немци ти који пуне резервоар, док га Грци празне.

Савић каже да га, док прати грчку дужничку драму с кредиторима, много шта подсећа на ситуацију уочи распада бивше Југославије.

– Сличности нарочито има у тону којим се светски званичници обраћају представницима грчке владе. Немачка је сада понудила ултиматум Алексису Ципрасу. А Немци су били најгласнији уочи распада Југославије и одиграли су кључну улогу у том процесу, јер су дали потпуну и недвосмислену подршку Словенцима и Хрватима – уочио је Савић.

Како каже, Немци имају најмање морално право да притискају Грке, пошто су у 20. веку три пута банкротирали. Француски економиста Тома Пикети истицао је како је Немачка прави пример земље која никада у историји није отплатила све своје дугове.

– Многи су заборавили како је немачка привреда изгледала после Другог светског рата. Народ је био гладан. Од порушене и разорене привреде, захваљујући и грчкој помоћи, Немачка је постала моћна светска економија – сматра Савић.

О томе је пре неколико дана писао и британски „Гардијан”. Део немачког дуга после Другог светског рата чинили су и зајмови за обнову земље, а међу повериоцима су били и Грци, пише овај британски дневник. На Лондонској конференцији 1953. Немачка је добила опрост знатног дела дуга.

Према речима Љубодрага Савића, грчка криза је сада више политичко него економско питање. Проблем је што је у Грчкој победила радикална левица, која не жели погнуте главе да трпи диктат Европе.

– Грчке власти спремне су да кажу „не” иако, притом, пуцају и у своја колена, у економском смислу гледано. Данашњи референдум у Грчкој веома је важан, јер једно је кад грчка власт каже да не прихвата мере „тројке” (ММФ, ЕЦБ и ЕК), а друго кад то потврди и грчки народ. Онда то има другу тежину, јер то више није само радикална левица, то мисли и грчки народ. Европски званичници, са друге стране, боје се да је та појава „заразна”. Јер левица јача и у Шпанији, на пример. Победа левице у Грчкој била је порука да свет треба поставити у другом смеру и да економију изнова треба преобликовати. Зато је Грчка огледни пример за све у Европи – каже Савић.

Да је реч о политичкој одлуци, он илуструје примером Украјине, која је такође пред банкротом и која не може да исплати своје дугове повериоцима. Али, каже Савић, то није спречило Међународни монетарни фонд (ММФ) да јој одобри пакет помоћи већи од 17 милијарди долара. Украјина је нови пројекат Запада и сасвим је јасно да такав потез ММФ-а има политичке, а не економске мотиве. „То је уперено против Русије и јасно је да то Украјина не може да врати”, објашњава Савић.

Економиста Љубомир Маџар има потпуно другачије мишљење. Грчка драма је пример како у великим невољама шансу добијају они који је најмање заслужују.

– Сириза је политичка струја која је схватила да се од несреће може живети. На несрећи се и дигла – каже Маџар.

Нема ничега осветничког и суровог у томе кад онај ко је позајмио новац тражи да се у складу с уговором те паре врате, додаје наш саговорник.

– Шта је свирепо у томе ако се инсистира да свако живи у границама свог дохотка? Како неко може да критикује оне који су позајмили своје паре и сад хоће да им новац буде враћен? – пита Маџар.

Пример Украјине, по његовом мишљењу, уопште није релевантан. „Није на дужнику да цени како ће кредитор поједине дужнике да третира”, истиче Маџар. Онај ко зајми може од једног дужника да тражи да му врати и последњи евро, док другом може да опрости дугове, појашњава наш саговорник.

– А када је о југословенском синдрому реч, ја ту видим неке друге паралеле. И Грчка сада и Југославија некада, живеле су преко својих могућности. Друга сличност је што мале земље упадају у исту врсту невоље када је о јавној потрошњи реч. Јер, неки елементи потрошње имају карактер фиксног трошка. Морате имати полицију, војску, судство… Кад је земља мања, износ тог трошка по становнику је већи. Тако да у том задуживању преко мере има и неких објективних чинилаца. Трећа сличност је демографија. Кад је становништво старо, то значи да је број издржаваних у односу на број активних много већи – каже Маџар и додаје да је државна потрошња по становнику у Грчкој готово два пута већа него по становнику еврозоне.

„Наша власт је одговорнија и зрелија него та екстремистичка грчка власт са Сиризом на челу”, сматра Маџар.

Професор Михајло Црнобрња, који је у време распада СФРЈ био амбасадор у Бриселу, наводи да му грчка драма буди сећања на два кризна периода.

– Прво, после Титове смрти, кад је Југославија била у великим економским проблемима и кад је група названа „Пријатељи Југославије” урадила репрограмирање и рефинансирање спољашњег дуга. Друго, врло брзо после избора Ђинђићеве владе, дошло је до отписивања две трећине дуга у Лондонском и Париском клубу. За сличне финансијске проблеме ми смо у оба случаја добили повољнија решења – каже Црнобрња.

Он додаје да су и пре СФРЈ постојале ситуације у којима су једни давали а други добијали. Мало је момената, ако их уопште има, где они што дају то раде са осмехом на лицу а да при томе не помену и „ми радимо а они се сунчају”.

Иако западни медији трошак изласка Грчке из еврозоне процењују на око 300 милијарди, професор Црнобрња каже да се то никад не може изразити у парама.

– Али и без осталих немерљивих трошкова, ово је огроман број. И то је највећи банкрот у историји човечанства. Што се немерљивих трошкова тиче, деле се на оне које ће поднети Грци и оне које ће поднети ЕУ. У Европи је већ почела да пада вредност евра, што има лоше, али и добре последице. Европа је сад јефтинија дестинација за туристе, а ЕУ извоз конкурентнији на светском тржишту – наводи Црнобрња.

Политика стезања каиша не односи се само на Грчку. Зато је вероватније да ће ЕУ на томе пре истрајати, него да ће поклекнути, јер има још „пацијената” у чекаоници.

– Компромис, ако га буде, биће тактички, а не стратешки. Распад ЕУ је могућ, мада не вероватан, из грчког сценарија, из изласка Велике Британије, ту је и Каталонија… Верујем да ће немачка канцеларка Ангела Меркел настојати да сачува ЕУ, али не по сваку цену – закључује Црнобрња.

(Аница Телесковић – Политика)