Политика: Београд – Москва – Подгорица

Оно што је други човек Руске православне цркве рекао Филипу Вујановићу, црногорски председник је могао вероватно да чује и у фебруару 2009. године у Москви од патријарха Кирила. А вероватно је то исто Игору Лукшићу саопштио и патријарх српски у Београду.

А митрополит волоколамски Иларион је у Подгорици јасно поручио да у Црној Гори постоји једна канонска црква на чијем је челу митрополит Амфилохије и „мала група самозванаца која се жели приказати као црква“.

Овакав став „министра спољних послова” руске цркве није никакав српски инат. Православне цркве се не оснивају по полицијским станицама, као Мирашева ЦПЦ, нити партијским декретима, као што то пише у новом програму владајуће Демократска партије социјалиста. И да ли ће Мило Ђукановић и његови партијски истомишљеници престати да сањају „патријаршију“ на Цетињу? Сигурно да неће. Па зашто је високи црквени дипломата долазио у Београд и Подгорицу у исто време када и премијер Црне Горе у своју прву званичну посету Србији?

Вероватно да ојача Амфилохијеве позиције у предстојећим разговорима о дефинисању правног положаја православне цркве у Црној Гори. Иларион је црногорској јавност објаснио како није могуће формирати нову цркву сваки пут када се формира нова држава. А да ли је иза затворених врата, код својих саговорника, ипак, испипавао пулс о могућности да Митрополија црногорско-приморска добије ширу црквену аутономију, као увод у аутокефалију? Одговор на ово питање биће познат по потезима које у наредном периоду буду вукли вукли црногорски државни врх и СПЦ.

У сваком случају, глас највеће православне цркве у свету с пажњом се слуша и у Београду и Подгорици. Иако за сада не знамо резултате ове црквене шатл-дипломатије, за почетак ће бити довољно ако су ублажене напетости између Патријаршије и Подгорице. Нарочито откако је Филип Вујановић изјаву патријарха Иринеја, да су Срби и Црногорци исти народ, схватио као увреду.

За пет година самосталности Црна Гора је направила огроман напредак. Постала је кандидат за ЕУ, на добром је путу да ускоро постане и чланица НАТО-а, али цео државно-национални пројекат има један проблем – недовољно Црногораца. Као главни кривци за мањак Црногораца означени су Београд и Српска православна црква.

По последњем попису, у Црној Гори живи 45 одсто Црногораца, а црногорским језиком говори тек 37 одсто грађана.

Митрополија црногорска-приморска је због резултата пописа означена као страно тело. Од референдума 2006. године од Митрополије се не тражи само да буде лојална новој држави, већ и да активно учествује у формирању новог црногорског идентитета.

Сам премијер Лукшић не крије да очекује да „православна црква у Црној Гори буде подршка држави и да покаже више слуха према црногорској нацији“.

Иако веран светосавској цркви, да ли митрополит Амфилохије, ипак, гаји амбиције да постане поглавар самосталне православне цркве у Црној Гори, поготову откако није изабран за патријарха Српске православне цркве? Има елемената који иду у прилог оваквом размишљању. Амфилохије је однедавно почео да користи историјску титулу „архиепископ цетињски“, а основао је и Епископски савет, можда заметак будућег Синода. То се може назрети из једног званичног саопштења из 2010. године у којем се каже да: „Православну цркву у Црној Гори сачињавају Епархије Српске православне цркве: Митрополија црногорско-приморска и Епархије будимљанско-никшићка, захумско-херцеговачка и милешевска. Архијереји тих епархија, сходно саборској одлуци, чине Епископски савјет под предсједништвом архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског...“

У интервјуу за Атлас телевизију, Амфилохије је објаснио да било која митрополија може да постане аутокефална, али да је то искључиво одлука цркве и да би за то била потребна не само сагласност СПЦ већ и свих помесних патријаршија, наводећи пример Кипарске цркве која је аутокефалност стекла у 4. веку.

То теоретски значи да није немогуће да Митрополија црногорско-приморска постане аутономна цетињска архиепископија. Али, мало је вероватно да би се Свети архијерејски сабор СПЦ, бар у скорије време, одважио на тако крупан корак и дао пуну аутономију православној цркви у Црној Гори по моделу Охридске архиепископије. Чак и када би за то имала подршку Цариградске и Московске патријаршије, СПЦ би тиме ризиковала дезинтеграцију и повратак на стање пре поновног уједињења 1920. године. По истом рецепту би онда могла да настане и православна црква у Босни и Херцеговини, што су поједини бошњачки лидери и тражили, током ратова деведесетих година, али и православна црква у Хрватској.

Званични Београд, окупиран својим проблемима, већ је уморан од неоснованих оптужби из Подгорице како не гледа благонаклоно на црногорску независност и како користи Српску православну цркву да продубљује поделе међу верницима. Борис Тадић је одмах после референдума о независности посетио Црну Гору и поручио да Србија хоће да са њом гради пријатељске и добросуседске односе. Његов став да Срби у Црној Гори не могу бити мањина, зато што не могу бити ни физичка ни историјска мањина, није преписан из некаквог Гарашаниновог „Начертанија“. Чињеницу да су се  Срби вековима рађали и постојали у Црној Гори не може да промени црква, чак и да из свог назива избаци префикс „српска“.

Да је православна црква по свом карактеру наднационална и васељенска и да је њен циљ да обједињује – показује и пример Александријског патријархата који у својој канонској јурисдикцији обухвата вернике у више од 50 држава.

Али, Балкан није Африка.

Миленко Пешић

(Политика)