Хроника

Полемика Милутин Мркоњић – Милан Кркобабић

Штампа
недеља, 13. септембар 2009.

Милан Кркобабић: Београд се не води из Гуче

Републичке власти су на силу увукле Београд у причу о обнови „Газеле”. Не може неко да оде у Гучу и каже: „Радови почињу тада и тада”, а да пре тога не обавести градску управу о динамици обављања посла нити јој предочи које су њене обавезе у пројекту, каже у разговору за „Политику” Милан Кркобабић, заменик градоначелника Београда.

– Република је некритички прихватила све услове Европске инвестиционе банке и Европске банке за обнову и развој и сада град мора да испуњава туђе обавезе. Да ствар буде гора, ми не знамо ни шта конкретно треба да испунимо, јер од републичких органа никако да добијемо уговоре које су склапали са европским банкарима. Више пута смо градоначелник Драган Ђилас и ја тражили да видимо те документе, али нам их никада нису доставили.

То значи да имате лошу координацију са републиком?

Гдегод се надлежности преплићу, има проблема. У овом случају, „Газела” је у надлежности републике и Јавног предузећа „Путеви Србије”, које је под контролом Министарства за инфраструктуру. Београду је, с друге стране, наметнута обавеза да расели нехигијенско насеље које је било смештено испод моста, а да при том од државе нисмо добили ни динар помоћи.

Али, у Министарству за инфраструктуру седе ваши коалициони партнери...

Није овде реч о политици. Ја критикујем дела, а не људе. Недопустиво је да градске власти не могу да добију уговор о кредиту у коме тачно пише шта се од нас захтева када је реч о расељавању нехигијенског насеља, па се онда појављују изјаве појединих неодговорних људи из „Путева Србије” који тврде како, наводно, нисмо успешно спровели Акциони план, јер нисмо ромским породицама саградили станове од чврстог материјала.

А да ли је то заиста био услов европских банкара приликом одобравања кредита за поправку „Газеле”?

– Могуће је да су банкари то тражили од републике, која је са њима и потписала уговор. Али онда нека она то уради, а не град. Не може неко у наше име да прихвата испуњење немогућих услова и да нас на тај начин ставља у позицију таоца. Од нас се очекује да за сваку од укупно 200 расељених породица издвојимо око 50.000 евра како бисмо им саградили кућу или стан. Па, где то има у свету?

Да ли то онда значи да банкари неће позитивно оценити ваш акциони план и да цела прича о обнови моста пада у воду?

У Европској инвестиционој банци и Европској банци за обнову и развој седе разумни људи са којима смо успели да пронађемо компромисно решење. За разлику од републике, ми нисмо некритички прихватали њихове препоруке. Уместо тога, понудили смо им да становници нехигијенског насеља засад остану у привременом смештају, где иначе имају и струју и воду и комплетну инфраструктуру, а да после конкуришу за добијање социјалних станова које ће Београд градити. Наш предлог је прихваћен и на тај начин смо помогли онима који страхују да неће добити паре да заврше фамозне коридоре који се виде с Месеца, али не и са земље. Тако да верујем да ће ускоро ЕИБ и ЕБРД дати позитивну оцену о примени Акционог плана.

Шта су још банкари поставили као услов?

Њихов основни услов, да би нам дали кредит, био је социјализација расељених становника нехигијенског насеља, а не да им саградимо куће, како то причају појединци из Министарства за инфраструктуру и „Путева Србије”. Дакле, тражили су да за тих 200 породица обезбедимо здравствену заштиту, да им омогућимо да лакше дођу до запослења, као и да њихова деца пођу у школу. Све смо то урадили и то новцем из градског буџета, дакле парама београдских пореских обвезника, а не новцем републике или захваљујући међународним кредитима. Али то смо учинили не због захтева европских банкара, већ зато што је то у сагласју са социјалном политиком Београда.

И шта сада остаје спорно?

То што и даље не знамо ништа. Не знамо када почињу радови, колико ће да трају, да ли ће мост бити затворен за саобраћај... Све ове информације република је морала да нам достави у форми званичног документа, а не да неко из Гуче даје изјаве о почетку овако обимног посла. Политика Београда се не води из Гуче.

 

Милутин Мркоњић: Немам намеру да едукујем Милана Кркобабића

Пошто ми је послао приватно писмо у којем ме је условно речено „аболирао од одговорности” за своје пропусте, градоначелник Београда Драган Ђилас је уз помоћ себи блиских новина ово писмо учинио јавним. Зато и реагујем на изјаве његовог заменика Милана Кркобабића у прекјучерашњем интервјуу „Политици”.

С Миланом Кркобабићем је тешко полемисати о стручним стварима јер он о томе једноставно ништа не зна. Немам намеру да га едукујем, с некима у том окружењу то сам већ учинио, али без већег резултата.

Зато ћемо прво о Гучи, због ружног контекста у којем је поменута, не баш интелигентно, али довољно асоцијативно.

Гучу воде способни људи који су свој пројекат светски афирмисали, који сваке године доведу у своје мало место неколико стотина хиљада људи, који су, да би то постигли и од Гуче створили бренд, радили даноноћно, променивши набоље чак и рељеф свог краја.

Дакле, Гуча није за поткусуривање, за спрдњу, она је за апсолутно поштовање и зато када је о Гучи реч капа доле.

Сада и о ономе што највише боли писмописце и чланкописце последњих дана – „Газела” и њена судбина.

Одакле нервоза па и необузданост у градском врху на ту тему?

Страх од блиске сутрашњице, типично за политичаре: шта ће бити ако буде.

Даље: неизвесност и страх он непознавања ствари, од сопственог незнања.

Циљ је лако провидан – пронаћи алиби за своје нечињење, добро би дошао и неки кривац успут, само да се не таласа.

У једном су у праву – требало је о проблему мислити раније, на време, требало је радити а не причати, требало је пре годину-две створити услове за послове на „Газели”, пронаћи решење за нехигијенско насеље крај моста итд.

Требало је урадити одавно оно што је урађено ових дана и не би било ни страха, ни нервозе, ни гомиле сервираних полуистина у јавности који многи из медија, нажалост, папагајски понављају не удубљујући се у суштину ствари.

Много тога не зависи од нас, ни од градских ни од републичких власти, има наравно и много тешкоћа и оне су заједничке и заједно их морамо решавати.

Оно што нам је у великим пословима који нам предстоје и који су у току неопходно је елементарно заједништво. То није патетична фраза јер никоме од нас Београд и Србија не припадају ни мање ни више.

Што се „Газеле” тиче, поновићу ко зна по који пут ако још има оних који нису прочитали и чули: када кредитори из иностранства дају сагласност проценивши да ли је на одговарајући начин решено питање нехигијенског насеља крај моста, следи хитно потписивање уговора и почињу радови који у првој фази, до средине идуће године, неће ометати саобраћај и тада, када радници буду изашли на коловоз, саобраћај се неће прекидати, а планиране су и неке помоћне варијанте да се саобраћај нормално одвија.

О повремено помињаним проблемима са обилазницом, кружним путем итд., о томе неком другом приликом јер ионако су у овом случају сервирани узгред, као салата уз главно јело.

(Политика)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]