Polemika Milutin Mrkonjić – Milan Krkobabić

Milan Krkobabić: Beograd se ne vodi iz Guče

Republičke vlasti su na silu uvukle Beograd u priču o obnovi „Gazele”. Ne može neko da ode u Guču i kaže: „Radovi počinju tada i tada”, a da pre toga ne obavesti gradsku upravu o dinamici obavljanja posla niti joj predoči koje su njene obaveze u projektu, kaže u razgovoru za „Politiku” Milan Krkobabić, zamenik gradonačelnika Beograda.

– Republika je nekritički prihvatila sve uslove Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj i sada grad mora da ispunjava tuđe obaveze. Da stvar bude gora, mi ne znamo ni šta konkretno treba da ispunimo, jer od republičkih organa nikako da dobijemo ugovore koje su sklapali sa evropskim bankarima. Više puta smo gradonačelnik Dragan Đilas i ja tražili da vidimo te dokumente, ali nam ih nikada nisu dostavili.

To znači da imate lošu koordinaciju sa republikom?

Gdegod se nadležnosti prepliću, ima problema. U ovom slučaju, „Gazela” je u nadležnosti republike i Javnog preduzeća „Putevi Srbije”, koje je pod kontrolom Ministarstva za infrastrukturu. Beogradu je, s druge strane, nametnuta obaveza da raseli nehigijensko naselje koje je bilo smešteno ispod mosta, a da pri tom od države nismo dobili ni dinar pomoći.

Ali, u Ministarstvu za infrastrukturu sede vaši koalicioni partneri...

Nije ovde reč o politici. Ja kritikujem dela, a ne ljude. Nedopustivo je da gradske vlasti ne mogu da dobiju ugovor o kreditu u kome tačno piše šta se od nas zahteva kada je reč o raseljavanju nehigijenskog naselja, pa se onda pojavljuju izjave pojedinih neodgovornih ljudi iz „Puteva Srbije” koji tvrde kako, navodno, nismo uspešno sproveli Akcioni plan, jer nismo romskim porodicama sagradili stanove od čvrstog materijala.

A da li je to zaista bio uslov evropskih bankara prilikom odobravanja kredita za popravku „Gazele”?

– Moguće je da su bankari to tražili od republike, koja je sa njima i potpisala ugovor. Ali onda neka ona to uradi, a ne grad. Ne može neko u naše ime da prihvata ispunjenje nemogućih uslova i da nas na taj način stavlja u poziciju taoca. Od nas se očekuje da za svaku od ukupno 200 raseljenih porodica izdvojimo oko 50.000 evra kako bismo im sagradili kuću ili stan. Pa, gde to ima u svetu?

Da li to onda znači da bankari neće pozitivno oceniti vaš akcioni plan i da cela priča o obnovi mosta pada u vodu?

U Evropskoj investicionoj banci i Evropskoj banci za obnovu i razvoj sede razumni ljudi sa kojima smo uspeli da pronađemo kompromisno rešenje. Za razliku od republike, mi nismo nekritički prihvatali njihove preporuke. Umesto toga, ponudili smo im da stanovnici nehigijenskog naselja zasad ostanu u privremenom smeštaju, gde inače imaju i struju i vodu i kompletnu infrastrukturu, a da posle konkurišu za dobijanje socijalnih stanova koje će Beograd graditi. Naš predlog je prihvaćen i na taj način smo pomogli onima koji strahuju da neće dobiti pare da završe famozne koridore koji se vide s Meseca, ali ne i sa zemlje. Tako da verujem da će uskoro EIB i EBRD dati pozitivnu ocenu o primeni Akcionog plana.

Šta su još bankari postavili kao uslov?

Njihov osnovni uslov, da bi nam dali kredit, bio je socijalizacija raseljenih stanovnika nehigijenskog naselja, a ne da im sagradimo kuće, kako to pričaju pojedinci iz Ministarstva za infrastrukturu i „Puteva Srbije”. Dakle, tražili su da za tih 200 porodica obezbedimo zdravstvenu zaštitu, da im omogućimo da lakše dođu do zaposlenja, kao i da njihova deca pođu u školu. Sve smo to uradili i to novcem iz gradskog budžeta, dakle parama beogradskih poreskih obveznika, a ne novcem republike ili zahvaljujući međunarodnim kreditima. Ali to smo učinili ne zbog zahteva evropskih bankara, već zato što je to u saglasju sa socijalnom politikom Beograda.

I šta sada ostaje sporno?

To što i dalje ne znamo ništa. Ne znamo kada počinju radovi, koliko će da traju, da li će most biti zatvoren za saobraćaj... Sve ove informacije republika je morala da nam dostavi u formi zvaničnog dokumenta, a ne da neko iz Guče daje izjave o početku ovako obimnog posla. Politika Beograda se ne vodi iz Guče.

Milutin Mrkonjić: Nemam nameru da edukujem Milana Krkobabića

Pošto mi je poslao privatno pismo u kojem me je uslovno rečeno „abolirao od odgovornosti” za svoje propuste, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je uz pomoć sebi bliskih novina ovo pismo učinio javnim. Zato i reagujem na izjave njegovog zamenika Milana Krkobabića u prekjučerašnjem intervjuu „Politici”.

S Milanom Krkobabićem je teško polemisati o stručnim stvarima jer on o tome jednostavno ništa ne zna. Nemam nameru da ga edukujem, s nekima u tom okruženju to sam već učinio, ali bez većeg rezultata.

Zato ćemo prvo o Guči, zbog ružnog konteksta u kojem je pomenuta, ne baš inteligentno, ali dovoljno asocijativno.

Guču vode sposobni ljudi koji su svoj projekat svetski afirmisali, koji svake godine dovedu u svoje malo mesto nekoliko stotina hiljada ljudi, koji su, da bi to postigli i od Guče stvorili brend, radili danonoćno, promenivši nabolje čak i reljef svog kraja.

Dakle, Guča nije za potkusurivanje, za sprdnju, ona je za apsolutno poštovanje i zato kada je o Guči reč kapa dole.

Sada i o onome što najviše boli pismopisce i člankopisce poslednjih dana – „Gazela” i njena sudbina.

Odakle nervoza pa i neobuzdanost u gradskom vrhu na tu temu?

Strah od bliske sutrašnjice, tipično za političare: šta će biti ako bude.

Dalje: neizvesnost i strah on nepoznavanja stvari, od sopstvenog neznanja.

Cilj je lako providan – pronaći alibi za svoje nečinjenje, dobro bi došao i neki krivac usput, samo da se ne talasa.

U jednom su u pravu – trebalo je o problemu misliti ranije, na vreme, trebalo je raditi a ne pričati, trebalo je pre godinu-dve stvoriti uslove za poslove na „Gazeli”, pronaći rešenje za nehigijensko naselje kraj mosta itd.

Trebalo je uraditi odavno ono što je urađeno ovih dana i ne bi bilo ni straha, ni nervoze, ni gomile serviranih poluistina u javnosti koji mnogi iz medija, nažalost, papagajski ponavljaju ne udubljujući se u suštinu stvari.

Mnogo toga ne zavisi od nas, ni od gradskih ni od republičkih vlasti, ima naravno i mnogo teškoća i one su zajedničke i zajedno ih moramo rešavati.

Ono što nam je u velikim poslovima koji nam predstoje i koji su u toku neophodno je elementarno zajedništvo. To nije patetična fraza jer nikome od nas Beograd i Srbija ne pripadaju ni manje ni više.

Što se „Gazele” tiče, ponoviću ko zna po koji put ako još ima onih koji nisu pročitali i čuli: kada kreditori iz inostranstva daju saglasnost procenivši da li je na odgovarajući način rešeno pitanje nehigijenskog naselja kraj mosta, sledi hitno potpisivanje ugovora i počinju radovi koji u prvoj fazi, do sredine iduće godine, neće ometati saobraćaj i tada, kada radnici budu izašli na kolovoz, saobraćaj se neće prekidati, a planirane su i neke pomoćne varijante da se saobraćaj normalno odvija.

O povremeno pominjanim problemima sa obilaznicom, kružnim putem itd., o tome nekom drugom prilikom jer ionako su u ovom slučaju servirani uzgred, kao salata uz glavno jelo.

(Politika)