Пол Сибрајт: Да ли хришћанство губи од ислама?

 Популисти у Европи и Северној Америци склони су тврдњи да је хришћанство у модерном свету у одступању насупрот ојачаном и самоувереном исламу.

На први поглед, чињенице на светском нивоу подржавају ово гледиште. Према подацима из пописа које је прикупила Wорлд Религион Датабасе, у оквиру великог компаративног пројекта са Универзитета у Бостону, између 1950. и 2015. удео муслиманске популације у свету порастао је са 13,6 на 24 одсто. Удео хришћана, за исти период, опао је са 35 на 33 одсто.

Али, ово не представља коначан закључак. Исти трендови изгледају другачије када се рашчлане по регионима. Хришћанство од 1950. споро расте, јер је те године било концентрисано у два типа региона: онај, попут Европе, који је густо насељен, али споро расте, и онај, попут субсахарске Африке, који брзо расте али је и даље мали.

Ислам је брзо растао од 1950. јер је концентрисан у насељеним регионима који су предодређени да брзо расту у наредних 65 година, нарочито у Азији (насупрот раширеном стереотипу, приближно 80 одсто светских муслимана нису Арапи). Хришћани су чинили мање од три одсто азијске популације 1950. Дакле, иако је овај удео порастао на девет одсто до 2015. веома много беба рођених у међувремену у свету свакако никада неће бити хришћани.

Али, свет се демографски веома брзо спаја. Један од неумољивих закона који управљају људским друштвима јесте тај да када су жене образоване и у прилици да слободно зарађују, бирају да имају мање деце, шта год њихови бискупи и имами казали. Плодност у муслимански већинском Ирану опала је тако брзо осамдесетих и деведесетих као што се то збило деценију раније у комунистичкој Кини захваљујући тамошњој политици „једног детета“. У овом веку, демографија ће изгубити сву своју ранију важност у обликовању релативног раста светских религија.

Један од начина да се види досадашња важност демографије јесте да се израчуна колики би био удео хришћана и муслимана у светској популацији у 2015. када би број припадника сваке религије једноставно растао по просечној стопи становништва у њиховој земљи од 1950. Ислам би имао удео од 20,2 одсто тако да је његов удео од 24 одсто заиста много већи од очекиваног. Али, хришћанство би имало само 27,7 одсто тако да је његов стварни удео од 33 одсто такође много већи од очекиваног.

Да бисмо разумели шта се дешава, размотримо Африку. Током 1950. муслимани су чинили 36 одсто афричке популације, удео који је до 2015. порастао на 41,8 одсто. Хришћани су једва чинили 21 одсто популације у Африци 1950, али до 2015. они су достигли запањујућих 48.5 одсто. Много тога одражава масовно ширење евангелистичких и пентакосталних цркава широм континента, од Абиџана до Занзибара. Стога, ако су ислам и хришћанство добијали већи део колача, ко је губио?

Одговор је велики број различитих религија које Wорлд Религион Датабасе класификује као „етнорелигије“. Ове локалне и народне праксе обухватају све, од духовног исцељења до обреда друштвеног прелаза, прорицања судбине и припрема за љубав, смрт и рат. Они могу препознати богове села, река, шуме и планине. Иако су заповедали оданост и чинили 42,6 одсто афричке популације у 1950. њихов удео је 2015. пао на 8,6 одсто.

Африка није усамљена. Азија је, такође, искусила нагли пад процента становништва који се изјашњавају као припадници локалних и народних религија, нарочито оних који су командовали оданошћу многим Кинезима упркос напорима централизатора од Конфучија до Мао Цедунга. У Латинској Америци, где је римокатоличка црква продрла знатно раније, већина етнорелигија су нестале у деветнаестом веку.

Укратко, велика религијска прича у прошлом веку није једна идеолошка борба између хришћанства и ислама, уз победу ислама. То је прича о растућој корпоратизацији, где се локалне и народне религије свуда постепено али неумољиво замењују црквама и џамијама које су повезане са два главна светска верска бренда. Хиндуизам и будизам, два главна бренда, много су спорије реаговали, али почињу да се мењању, а растућа верска насртљивост индијске владајуће партије Баратија Џаната само је предсказање много већих ствари које долазе.

Овај феномен је религијски еквивалент расељавању Волмарта и Таргета, локалних бакалница широм САД. Можете жалити или поздравити то, али се показало незаустављивим.

Историјски посматрано, религије су се такмичиле на три главна начина: ратом и освајањем, демографским ривалством и уверавањем (на тржишту веровања, могли бисмо рећи). Рат и освајање у највећој мери били су најважније средство религијске конкуренције кроз историју све до деветнаестог века, а демографска конкуренција била је највећим делом најважнија за већи део двадесетог века.

Упркос турбуленцији на Блиском истоку, рат и освајање као средство верског надметања знатно је опало у протеклим деценијама. Демографска конкуренција ће нестати пошто женска деца у свету постепено имају мање сопствене деце.

На светском нивоу, шта год популисти да кажу – хришћанство се не бори већ је више изражено у снажнијем облику него икада. Тржиште је место где ће се већина верских акција одвијати у овом веку. Као и на многим другим тржиштима, постоје велики повраци економије обима за оне који могу да раде и да их искористе. Због тога је корпоративна религија остаје и зато би требало очекивати да учврсти своју доминацију.

Аутор је директор Института за напредне студије у Тулузу

(Данас)