Пол Кругман: Европа подједнако одговорна за економску кризу

И даље можете чути људе који тврде да је глобална економска криза 2008. изазвана у Америци. Али Европа је подједнако одговорна, пише нобеловац Пол Кругман у „Њујорк тајмсу"

Стварање заједничке европске валуте улило је ново поверење, пре свега у оним европским земаљама које су кроз историју сматране ризичним за инвестирање.

Тек касније је постало очигледно да је овај талас поверења био мамац за опасну замку. Пре или касније, музика је утихнула. На обе стране Атлантика срљало се у удес који се очекивао. 

Прошло је 60 година откако је Шумановом декларацијом Европа започела пут ка већем јединству. Но, то ће бити доведено у питање, уколико пропадне пројекат евра. У том случају Европа се не би вратила у време минских поља и бодљикаве жице - али то би био непоправљиви ударац за наде у истинску европску федерацију, сматра Кругман. 

Од "Келтског тигра" до банкрота

Не тако тако давно, Европљани су могли са приличним оправдањем да кажу да садашња економска криза заправо демонстрира предност њиховог економског и друштвеног модела. Као и у САД, Европа је претрпела озбиљну рецесију као последицу глобалне финансијске кризе, али се чини да грађани старог континента нису толико претрпели као у Америци. У већем делу Европе због радничких права ограничена су отпуштања, док је снажним програмима социјалне заштите омогућено да и незапослени имају здравствено осигурање и примају какву такву надокнаду. 

Но, Европа је у дубокој кризи, јер је њено достигнуће којим се највише поноси - јединствена валута коју је прихватила већина чланица - сада у опасности. Штавише, све више личи на неку врсту клопке.

Ирска, која је до скора слављена као „Келтски тигар", сада се бори да избегне банкрот. Шпанија, до недавно економија у великом успону, сада има 20 одсто незапослених и суочава се са ризиком од дугогодишње болне дефлације.

Трагедија „евромеса" је да је стварање евра требало да буде најлепши тренутак у великом и племенитом подухвату: напори више генерација да се осигура мир, демократија и заједнички просперитет на континенту који су кроз историју раздирали ратови.

Али архитекте евра, опијени својим пројектом, одлучили су да игноришу упозорења која су стизала на самом почетку о овоземаљским тешкоћама са којима ће се суочавати заједничка валута.

Пре свега, да Европи недостају институције неопходне да евро буде функционална валута. Уместо тога, његове архитекте су се понашале као да племенитост њихове мисије надмашује таква упозорења и бриге. Резултат је трагедија не само за Европу већ и свет, коме је стари континет модел за угледање.

Земље изгубиле економску флексибилност

Међународна монетарна економија је зона честих спорова, који не следе логику уобичајених идеолошких подела. Десница је склона чврстој валути - по могућству златном стандарду - али лево оријентисани европски политичари ентузијастички подржавају евро.  

Либерални амерички економисти, укључујући и мене, преферирају флуктуирање националне валуте што оставља више простора за активну економску политику - пре свега смањење каматних стопа и повећање новчане масе за борбу против рецесије.  

Милтон Фридман је дао класичан аргумент за флексибилни девизни курс.  Очигледно је да транснационална валута олакшава пословање. Процењивало се да ће заједничка валута имати велики позитиван ефекат на трговину и економску добит у целини. Нажалост, та оптимистична предвиђања нису се у потпуности остварила.

Трговина унутар еврозоне је у најбољем случају повећана за 10 до 15 одсто у односу на период пре увођења заједничке валуте. Наравно, постоје очигледне предности због увођења евра. Међутим, одрицањем од сопствене валуте, земље су изгубиле економску флексибилност, односно маневарски простор.

Замислите да се ваша земља, као на пример Шпанија, суочава са растом плата и цена подстакнутих бумом у сектору некретнина, који потом доживљава крах. Сада би било потребно да се смање трошкови. Међутим, умањење плата и цена је тежак подухват, јер нико не жели да се први одлучи на болне резове, нарочито ако нема гаранција да ће цене пасти. Након две године недаћа, плате у Ирској су донекле смањене, мада су Шпанија и Грчка тек на почетку тог процеса.

Земље које, пак, имају сопствену валуту, не морају да се суоче са дугим недаћама због смањења зарада. Оне могу да девалвирају своју валуту - што значе смањење њене вредности у односу на друге валуте - чиме у суштини остварују ефекат резања плата. 

Несавршена културна интеграција

Када је формирана еврозона, постављало се питање да ли ће заједничка валута функционисати као долар у САД. Одговор је - не. Европа није фискално интегрисана као САД. Немачки порезници не преузимају аутоматски део рачуна за грчке пензије или спасавање ирских банака.

Мада Европљани имају легално право да се слободно крећу по старом континенту у потрази за послом - у стварности несавршена културна интеграција, пре свега непостојање заједничког језика (као у САД), чини раднике мање географски покретљивим него у Америци.

Сада је јасно зашто су многи амерички (и поједини британски економисти) били скептични према пројекту евра. Они су указивали на неопходне предуслове. Тако је Роберт Мандел са Универзитета Колумбија истицао важност мобилности радне снаге, док је Питер Кенен наглашавао неопходност фискалне интеграције.  

САД имају валуту која је функционална јер се поклапа са државним границама. САД такође имају велику централну владу, заједнички језик и културу. Европа нема ниједан од ових елемената, што је од почетка чинило неизвесним и проблематичним пројекат заједничке валуте. Но, то није ништа ново. Све што сам сада рекао, било је веома добро познато и 1992, када је уговором из Мастрихта предвиђено стварање евра.

Стога се поставља питање зашто је овај пројекат настављен? Зато што је идеја евра обузела и распирила машту европске елите.

Мамац за опасну замку

Осим у Британији где је Гордон Браун убедио Тонија Блера да се не прикључи, политички лидери на старом континенту су били толико опседнути овим пројектом да су све који су били сумњичави сматрали људима изван главних токова.

Евро је на почетку остварио велики успех, поставши убрзо једна од кључних светских валута. Обвезнице у еврима убрзо су постале конкурент обвезницама у доларима.  Стварање заједничке европске валуте улило је ново поверење, пре свега у оним европским земаљама које су кроз историју сматране ризичним за инвестирање. Тек касније је постало очигледно да је овај талас поверења био мамац за опасну замку.  

Грчка, са дугом историјом проблема у отплати дугова и инфлаторним ударима, била је најочигледнији пример. До краја 90-их, грчка фискална историја највише се огледала у приносима од обвезница. Инвеститори би купили обвезнице грчке владе само ако би добили много веће каматне стопе него на обвезнице издате од земаља попут Немачке, које се сматрају сигурним улогом.

Како се приближавао деби евра, топио се ризик за куповину грчких обвезница. На крају крајева, сматрало се да ће грчки дугови бити имуни на опасност од инфлације. То ће надгледати Европска централна банка. И није било замисливо да било који члан нове монетарне уније банкротира, зар не? 

Опојно време не само за позајмице

Заиста, средином 2000-е године нестали су на европској сцени сви страхови од специфичних фискалних проблема. Трговало се грчким, ирским, шпанским обвезницама - као да су безбедне попут немачких. Аура поверења је чак проширена и на земље које нису биле чланице еврозоне, али за које се очекивало да ће се придружити у блиској будућности.  

Тако је Летонија 2005. - за коју се предвиђало да ће прећи на евро 2008. - могла да позајмљује јефтино као Ирска. (Летонија је до даљњег одложила улазак у еврозону, мада је суседна Естонија усвојила заједничку валуту од 1. јануара).

У мери у којој су се каматне стопе широм Европе скоро изједначиле, земље са некада високим каматним стопама су почеле да се масовно задужују. (Важно је напоменути да су то задуживање углавном финансирале банке из Немачке и других земаља са традиционалном ниском каматном стопом. Због тога је садашњи проблем дугова на европској периферији, такође велики проблем и за европски банкарски систем у целини).

У Грчкој је влада велики дужник. Но, другде су приватни актери такође узимали огромне кредите. Тако је у Ирској забележен огроман раст цена некретнина од 180 одсто од 1998. до 2007. године. Слично је било и у Шпанији. То је било опојно време, не само за оне који су позајмљивали новац. Немачка економија је крајем 90-их стагнирала због слабе домаће тражње. Међутим, опоравила се у следећој деценији захваљујући извозном буму који је био подстакнут великом потрошњом у суседним земљама.  

Укратко, изгледало је да све иде глатко. Евро је проглашен великим успехом. А онда је пукао балон.

"Стари" и "Нови" свет

И даље можете чути људе који тврде да је глобална економска криза 2008. изазвана у Америци. Но, Европа је подједнако одговорна. То је, ако хоћете, „северноатланска криза", где се не може много бирати између хаоса који су изазвали „Стари" и „Нови" свет.  

Ми (Американци) смо имали „сабпрајм" хипотекарне кредите, које многи појединци нису могли да врате. Они (Европа) су имали периферне економије које су позајмљивале много више него што су могле да врате. У оба случаја, надувавање цена некретнина је маскирало неодрживост задуживања.

Док су цене расле, дужници су могли да отплаћују претходни кредит са све већим количинама новца које су подизали на име својих некретнина као гарантом. Но, пре или касније, музика је утихнула. На обе стране Атлантика срљало се у удес који се очекивао. 

Шта је пошло по злу?

У 2007. години, у Шпанији и Ирској 13 одсто од укупно запослене радне снаге било је ангажовано у градњи некретнина, што је дупло више него у САД. Када је „пукао балон"  у овој области, незапосленост у Шпанији је повећана на 10 процената, а у Ирској чак на 14 одсто! Ирска ситуација је једнака губитку 20 милиона радних места у САД.  

Но, то је био само почетак. Крајем 2009, када је већи део света полако излазио из финансијске кризе, Европа је ушла у следећу фазу тешкоћа. Најпре Грчка, затим Ирска, онда Шпанија и Португалија. Све ове земље су се суочиле са губитком поверења инвеститора, због чега су порасли трошкови њиховог задуживања.

Случај Грчке је више него јасан. Влада се неодговорно задуживала, прикривајући право стање својих финансија. Но, Грчка није типичан пример. Само пре неколико година, Шпанија је служила као позитиван пример са избалансираним буџетом и јавним дугом као у Немачкој. Слично је било у Ирској. Шта је пошло по злу? 

Прво, снажан директни фискални ударац због рецесије. Приходи су знатно смањени у Шпанији и Ирској, јер су у великој мери зависили од пореза на трансакције на некретнине. У међувремену, порасли су трошкови због помоћи све већем броју незапослениих. Не треба заборавити да су у питању европске државе благостања које имају свеобухватнији програм подршке грађанима у невољи него што је то случај у САД. 

Као резултат, Шпанија и Ирска су од буџетског суфицита уочи кризе, упали у велики дефицит. Онда су уследили трошкови ћишћења, односно сређивања финансијског система.

То је нарочито било болно у Ирској, где су се банке расипнички понашале (то им је било омогућено због блиских личних и финансијских веза са владиним званичницима). Када је пукао балон, солвентност ирских банака је одмах доведена у питање. 

Аргентински сценарио

Поједини економисти, међу које убрајам и себе, посматрајући европске невоље, имају осећај да су нешто слично већ раније видели - пре једну деценију на другом континенту, тачније у Аргентини. 

За разлику од Шпаније или Грчке, Аргентина се никада није одрекла своје валуте. Но, 1991. повукла је добар потез везујући свој новац за долар, установљавајући „валутни одбор",  што је значило да је сваки пезос у оптицају био покривен доларима у резерви.  

То је подразумевало спречавање било каквог покушаја за посезањем за старом навиком у Аргентини да се дефицит покрива штампањем новца. Захваљујући томе, током већег дела 90-их, Аргентина је имала ниске каматне стопе и велики прилив страног капитала. На крају, међутим, Аргентина је упала у дуготрајну рецесију и изгубила је поверења инвеститора.

Влада у Буенос Аиресу је покушала да поврати поверење ригорозном фискалном политиком, кресањем потрошње и подизањем пореза. Да би купила време док програм штедње не почне да даје позитивне резултате, Аргентина је добила велики зајам од ММФ - на исти начин на који Грчка и Ирска траже помоћ од својих суседа. Но, сталан пад аргентинске економије, у комбинацији са дефлацијом, омели су владине напоре, а све већа незапосленост изазвала је незадовољство и протесте. 

У случају да се деси аргентиснки сценарио, то би био тежак ударац пројекту евра. Но, то не мора бити неизбежни пут. Сматрам да постоје четири пута, односно начина на који ће се европска криза рефлектовати, у зависности ситуације од чланице до чланице.  

Стезање каиша

Европске економије суочене са проблемима могу да стекну поверење кредитора показујући спремност да предузму болне мере и избегну банкрот или девалвацију.

Модел за угледање могу бити балтичке земље: Естонија, Литванија и Летонија. По сваку цену настоје да извуку дугорочну корист, у коју верују, од уласка у еврозону. Оне су мале и сиромашне, имајући у виду европске стандарде. Стога су спремне да предузму ригорозне мере штедње са постепеним смањења плата, надајући се да ће тиме повратити конкуретност. Тај процес се назива „интерна девалвација". 

Да ли је овај приступ успешан? Зависи шта се подразумева под успехом. Балтичке земље су успеле да увере тржиште у своју стабилност и постале су мање ризичне од Ирске, а нарочито од Грчке. У међувремену, плате су смањене за 15 одсто у Летонији и више од 10 процената у Литванији и Естонији. Све то наравно има цену.

Балтик се суочава са падом производње и запослености тако да ће бити потребно много година да би се вратио на некадашње позиције. Ухватио сам себе да цитирам Тацита. „Направили су пустињу и то назвали миром". 

Реструктуирање дугова

У време док ово пишем, камата на десетогодишње ирске обвезнице износе девет одсто, у Грчкој чак 12.5, док у Немачкој мање од три процента.

Порука је јасна: инвеститори не очекују да ће Грчка и Ирска у потпуности вратити дугове, односно очекују неку врсту реструктуирања дугова, као што је, на пример, Аргентина тим потезом смањила задужење за две трећине. 

Но, реструктирање дугова не би означило крај невоља европских економија. Узмимо као пример Грчку. Чак иако би њена влада прогласила банкрот, односно немогућност да враћа дугове, опет би морала да смањи потрошњу и подигне порезе како би уравнотежила буџет, као и да трпи због проблема дефлације. Но, реструктуирање дугова би водило зачараном кругу даљег пада поверења инвеститора и раста трошкова новог задуживања. Искрено говорећи, тешко ми је да замислим како ће Грчка избећи реструктуирање дугова, а ни Ирска није у бољој ситуацији.

Право питање је да ли ће се реструктуирање дугова проширити на Шпанију и - што је застрашујућа перспектива - на Белгију и Италију, које су прилично задужене али за сада успевају да избегну озбиљну кризу поверења.

Позиција Исланда

Аргентина није само прогласила банкрот, односно неспособност да враћа стране дугове, већ је одустала и од везивања своје валуте за долар, дозвољавајући да вредност пезоса падне за две трећине. Та девалвација је дала резултате. Од 2003. Аргентина бележи снажан раст извоза.

Исланд је европска земља чија је позиција најсличнија аргентинској. Инострани дугови банака у Исланду неколико пута превазилазе национални доходак. За разлику од Ирске, која настоји да спаси своје банке гарантујући њихове дугове, влада Исланда је приморала стране кредиторе банака у овој земљи да преузму губитке, чиме је смањила терет дугова. Истовремено, Исланд користи предност да се још није укључио у еврозону и да поседује сопствену валуту, чија је вредност драстично пала.

Плате и цене су убрзо смањене за 40 одсто чиме је умањен увоз и подстакнут раст извоза, што је помогло ублажавању удара због колапса банкарског система.

Оживљавање европејства

Претходна три сценарија су тмурна. Да би се остварила оптимистичнија опција, то би подразумевало даље кораке ка „Европској федерацији" којој је Роберт Шуман тежио пре 60 година.

Почетком децембра прошле године, премијер Луксембурга Жан Клод Јункер и италијански министар финансија Ђулио Тремонти, предложили су стварање европских обвезница, чиме би се избегао зачарани круг губитка поверења и раста трошкова задуживања. Међутим, тиме би поједине чланице ЕУ биле доведене у ситуацију да преузму дуг других - што је Немачка одмах предочила. Берлин је одлучан у ставу да Европа не сме да постане „трансфер унија" у којој јаче владе обезбеђују помоћ слабијима.  

Истовремено, САД функционишу као валутна унија пре свега зато што су у великој мери и трансфер унија у којој веће државе које нису банкротирале помажу оне које јесу. Тешко је замислити како евро може функционисати осим ако Европа не пронађе начин да оствари нешто слично.

За сада, план Европе је да да сви стегну каиш. Чак иако то успе, тачније ако европске земље које су у невољама избегну банкрот и девалвацију - то ће бити нимало угодан процес, остављајући већи део Европе за дуго у великим економским проблемима.  

Остатак света не може самозадовољно да гледа на европске недаће. Узевши Европску Унију у целини, она је највећа светска економија а не САД. ЕУ је равноправна са Америком у вођењу глобалног трговинског система. Европа је највећи извор стране помоћи у свету. Она је, шта год поједини Американци мислили, кључни партнер у борби против тероризма. Европа у невољама је лоша за свакога. У сваком случају, мале су шансе да ће функционисати садашња стратегија стезања каиша. То ће постати очигледно пре него касније. У том тренутку, најјаче европске државе мораће да донесу одлуку.  

Прошло је 60 година откако је Шумановом декларацијом Европа започела пут ка већем јединству. До сада је то путовање, ма колико споро, било у правом смеру. Но, то ће бити доведено у питање, уколико пропадне пројекат евра. У том случају Европа се не би вратила у време минских поља и бодљикаве жице - али то би представљало непоправљиви ударац за наде у истинску европску федерацију.

Дакле, да ли ће најјаче европске државе то дозволити? Или ће прихватити одговорност а вероватно и цену подршке својим суседима. Цео свет чека одговор на то питање.  

(РСЕ, 16.1.2011)