Početna strana > Hronika > Petar Iskenderov: Sa Hrvatskom će u EU stići i „balkanizacija“
Hronika

Petar Iskenderov: Sa Hrvatskom će u EU stići i „balkanizacija“

PDF Štampa El. pošta
četvrtak, 07. jul 2011.

Evropski savez je doneo principijelnu odluku o daljem proširenju. Savet EU je 24.06. 2011. na zasedanju u Briselu odlučio da od 1.07.2013. godine 28. član te organizacije postane Hrvatska. Proces pregovora treba da se završi do kraja ovog juna. Potpisivanje završnog dokumenta o ulasku Hrvatske u EU je predviđeno za decembar tekuće godine. Dotle njega treba da odobre parlamenti svake članice Evrosaveza pojedinačno.

Prema podacima hrvatskih sredstava za masovno informisanje, ta zemlja teško da je mogla da računa na bliži rok, iako je Janoš Martonji, ministar inostranih poslova Mađarske, koji do kraja juna predsedava EU, na konferenciji za štampu, održanom pred samit Saveta EU, informaciju o očekivanom prijemu Hrvatske nazvao „dobrom novošću“.[1] Mada je odmah požurio da naglasi da se ne radi o hitnom prijemu Zagreba, iako on lično „ne može da vidi više ni jednu prepreku za to“. „Potrebno je još da se raščisti niz tehničkih pitanja“ – precizirao je šef mađarske diplomatije.[2] Sredina 2013. godine kao datum prijema Hrvatske u Evrosavez figurira i u izveštaju Evrokomisije, koji je već objavljen.  

Zahtevu Hrvatske za stupanje u Evrosavez je u početku bila pripremljena teška sudbina. EU je nju razmatrala od kraja 1990-ih godina, ali nije žurila da Zagrebu uključi „zeleno svetlo“. Stvar je bila u tome da su se, bez obzira na kompletnu spoljašnju respektabilnost i jasan proevropski kurs, u Hrvatskoj, kao u kaplji vode, odslikavali svi problemi i protivurečnosti balkanskog regiona.

Da počnemo od nerešenog problema desetina hiljada srpskih izbeglica, koje su posle razbijanja Srpske Krajine od strane regularne hrvatske armije 1995. godine ostale bez svojih ognjišta. Jedan od aktivnih učesnika te operacije kao komandant Splitske vojne oblasti je bio general Ante Gotovina. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju ga je okrivio za ličnu povezanost sa smrću najmanje 150 krajinskih Srba.

Predmet Ante Gotovine je imao ogromni odjek na nivou rukovodstva EU još dok se za generalom još tragalo jer je on, očigledno, uživao tihu podršku tadašnjih hrvatskih vlasti. Već pripremljeni od strane Brisela scenario proširenja Evrosaveza je predviđao da Hrvatska bude primljena zajedno sa Bugarskom i Rumunijom 2007. godine. Međutim, rok je ispoštovan u odnosu na Sofiju i Bukurešt. Za Hrvatsku je odlučio izveštaj tadašnjeg glavnog tužioca Haškog tribunala, Karle del Ponte, koji je objavljen u martu 2005. godine. Ona je zaključila da Zagreb ne želi da sarađuje sa Tribunalom i tako je blokirala početak pregovora EU i Hrvatske, pri čemu je ne samo vladu Hrvatske, već i rukovodstvo hrvatske katoličke crkve, pa čak i Vatikan,  okrivila za  gledanje kroz prste odbeglom generalu.

Bez obzira na to, u decembru 2005. godine Ante Gotovina je uhapšen daleko od Balkana – na kanarskom ostrvu Tenerifi. Prema zvaničnoj verziji – policija je pratila njegove telefonske razgovore, po nezvaničnoj – tajno prebivalište generala su saopštile same hrvatske vlasti, ali tako da se isključi nepoželjna unutar-politička obojenost po nju.

U aprilu tekuće godine general Gotovina je od Haškog tribunala osuđen na 24 godine zatvora, pri čemu su kao ostali učesnici odgovarajućeg „zajedničkog zločinačkog poduhvata“ imenovani: pokojni predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, ministar odbrane Gojko Šušak, načelnik generalštaba hrvatske armije do jula 1995. godine Janko Bobetko i njegov naslednik na toj dužnosti od jula 1995. godine Zvonimir Červenko.[3]

To je u samoj Hrvatskoj izazvalo bujicu nacionalističkog raspoloženja, koja je zaprepastila čak i Evrosavez. Hrvatski premijer Jadranka Kosor je na hitno sazvanoj konferenciji za štampu saopštila da je za hrvatsku vladu neprihvatljiva presuda njenim generalima. „Učinićemo sve što zavisi od nas, kako bi bila ukinuta kvalifikacija zajedničkog zločinačkog poduhvata“ - izjavila je. Rukovodstvo Evrosaveza je bilo prinuđeno da oštro opomene Hrvate da „prekomerna reakcija“ na presudu „može da ima negativan uticaj na završne stadijume pregovora o stupanju Hrvatske u EU“.

Problem se komplikovao i time što u Hrvatskoj, za razliku od ostalih republika bivše Jugoslavije postoji odluka parlamenta, koja jednoznačno kvalifikuje događaje 1991. – 1995. kao „odbrambeni i oslobodilački Otadžbinski rat“. Sličan dokument ne samo da protivureči odlukama tribunala u Hagu, već služi i kao dobra hrana za nacionalistička raspoloženja u samoj Hrvatskoj – na koja će uskoro morati da računa čitava Evropa.

Moraće da računa i na drugu osobinu hrvatskog političkog okruženja – korupciju. Nje je dovoljno svuda po Balkanu – ali je baš u Hrvatskoj 2009. godine njen premijer Ivo Sanader bio prinuđen da pod teretom optužbi za korupciju podnese ostavku, a 2010. godine on je uhapšen u Salcburgu po poternici Interpola. Interesantno je da je u svojoj zemlji Sanader smatran za jednog od najubeđenijih  pobornika evrointegracije, a 1995. godine je nagrađen najvišim hrvatskim odlikovanjem – ordenom kneza Trpimira - „za izuzetan doprinos u obezbeđenju nezavisnosti, teritorijalne celovitosti i međunarodnog autoriteta Republike Hrvatske“.[4]

Privatizacija, koja je u Hrvatskoj izvršena još za vreme rata „bila je pogrešna i kriminalna“ – svedoči bivši predsednik zemlje Stipe Mesić. Po njegovim rečima „kao rezultat te privatizacije uništena je kompletna industrija, i Hrvatska sve do sada zbog toga strada“.[5]

Tako da teško da će prijem Hrvatske u Evrosavez za evropejce postati – govoreći napred navedenim rečima šefa mađarske diplomatije - „dobra novost“. Ne bi oni baš da sebi na leđa natovare socijalno-ekonomske probleme još jedne zemlje! Jer prema stanju na kraju 2010. godine spoljni dug Hrvatske je dostigao 60 milijardi dolara, što je samo 3 milijarde manje od  obima ukupnog unutrašnjeg proizvoda zemlje. A nezaposlenost je preko 13%, u šta nisu uračunati formalno zaposleni u mnogobrojnim preduzećima koja su pred bankrotom. Takva situacija nije samo pretnja za poreske obveznike zemalja-članica EU, već i odlična hrana za nacionalistička i ekstremistička raspoloženja, za nove kolone izbeglica i dalje bujanje kriminala. A za današnji Evrosavez, koji se još uvek trudi  da „svari“ prijem u svoje članstvo 2004. – 2007. godine desetine istočnoevropskih država, takvo raspoloženje  je pogotovo nepoželjno. Jer popularnost nacionalističkih partija u Zapadnoj Evropi raste i bez toga …

Uostalom, i u samoj Hrvatskoj stanovništvo ima podeljena mišljenje o koristi od učlanjenja u EU. „Članstvo u EU treba predsedniku Ivu Josipoviću“ a za zemlju ono znači „kapitulaciju ekonomskih interesa“ – to je samo jedan od komentara, koji su objavile najveće hrvatske novine „Jutarnji list“.[6] Da slučajno i Evrosavez ne kapitulira pred „najezdom sa Istoka“?

Razgovarajući sa novinarima uoči odlaska u Brisel Jadranka Kosor je podvukla da u pozitivnoj odluci Saveta EU vidi „najveću nagradu za godišnjicu nezavisnosti“ – koju je Zagreb proglasio 20 godina pre toga, 25.06.1991. godine.[7] Tada je secesija Hrvatske, zajedno sa njenom komšinicom, Slovenijom, označila start za krvavi raspad jedinstvene Jugoslavije, koji je režiran van Balkanskih granica - pre svega u Vašingtonu, Bonu, Beču i Vatikanu. Sada je „balkanizacija“ stigla na prag „jedinstvene Evrope“./p>

(Fond strateške kulture, 6.7.2011)



[1] Jutarnji list, 24.06.2011
[5] DPA 230205 GMT Jun 1
[6] Jutarnji list, 22.06.2011
[7] AFP 231303 GMT JUN 11