Петар Искендеров: На помолу смена водеће европске елите

Талас масовних демонстрација под паролом „Окупирај Вол-стрит“ који се проширио преко Атлантика и запљуснуо улице највећих европских градова, унео је нов дашак у дебате о судбини Европске уније. Координирани карактер наступа уз коришћење социјалних мрежа је одмах подсетио на скорашње антивладине устанке у Северној Африци и на Блиском истоку. Нису случајно сами организатори акција у својим позивима правили очигледне паралеле: „Од Трга Тахрир све до Тајмс-сквера“. Међутим, значај немира у Европи је јачи од оних приликом догађаја на простору на коме се дешавало „арапско пролеће“. А смена европских елита на власти, неизбежна на таласу криза, у стању је да доведе до кардиналног преформатирања читавог Старог Света.

Прошле недеље су у Швајцарској одржани избори, од којих се очекује да промене стање ствари. Очекује се тријумф крајње десне Швајцарске народне партије, која се спрема да први пут у историји откако у Европи постоје политичке странке тог опредељења, пређе границу од 30% гласова.Како подвлаче локални експерти такав резултат би могао да сруши споразум главних политичких партија, који постоји јако дуго, а који се односи на поделу власти. Јер друго место, које социјалисти заузимају у анкетама, доноси им испод 20% гласова. Председник Швајцарске народне партије Тони Брунер је већ изјавио да је спреман за формирање коалиционе владе. И, како се саопштава, прелиминарни резултати одржаних избора говоре да је националистичка Швајцарска народна партија заиста победила, јер је на изборима освојила 28,8% гласова.

Раст популарности наведене политичке снаге је сличан расту истих процеса у осталим европским земљама. Јер њене пароле – о забрани градње минарета, захтеву да се из земље одмах избаце имигранти који су у некој вези са злочинима, упорност да се остваре политички и економски суверенитет земље и њен културни идентитет – представљају очекивану реакцију на проблеме који су све уочљивији на европском простору. Швајцарски аналитичар Паскал Скиарини сматра за погрешне једностране карактеристике Народне партије и снага које су јој сличне, дефинисане као једноставно националистичке или ксенофобичне, с обзиром да их је „врло тешко квалификовати“. „То је партија десног крила. То је либерална партија са економског гледишта, и национално-конзервативна са гледишта вредности и културе“. То је партија која се бори за очување швајцарског суверенитета и швајцарских традиција“ – подвлачи експерт.[1]

Пароле које су од власти захтевале предузимање свих потребних мера против таласа илегалних имиграната, пре свега Албанаца са Косова, у Швајцарској стичу све већу популарност, чије се становништво састоји, по званичним подацима, од 22,9% странаца. Главни захтев присталица Тонија Брунера је хитно сагледавање споразума земље са Европском унијом о слободном кретању и увођењу чврсте контроле имиграције. А да би образложила овакав корак партија има намеру да спроведе свенародни референдум под паролом „Зауставити масовну имиграцију“.

Покушавајући да зауставе изборни тријумф Швајцарске народне партије судске власти су се позабавиле грозничавим покушајима да се пронађе бар неки разлог за њено скидање са изборних листа. Као предлог су одабрали изборни плакат на коме је написано „Косовари кољу Швајцарца“, који је посвећен инциденту у коме је емигрант са Косова убио жену-руководиоца локалне социјалне службе зато што му је „дала премалу финансијску помоћ“. Према мишљењу адвоката који су своју петицију поднели тужилаштву Цириха, такав плакат „дискриминише целу етничку групу“. Међутим, представници Швајцарске народне партије су сигурни да он само „одражава стварну ситуацију“…[2]

Када је 2009. године светом почела да хара светска финансијска криза, светски медији су се зашаренили од застрашујућих наслова. Предвиђали су брз крах и долара, и светских финансијских институција, као што су ММФ или Светска банка. Антиглобалисти који су размишљали најрадикалније почели су да размишљају о распаду САД, који се већ назирао.

Међутим, убрзо се разјаснило да ће управо та Америка, уколико и не успе да уграби главни добитак од кризе, да је преболи релативно безболно. Наплашени финансијским претурбацијама инвеститори су својим капиталом гласали за долар као главну валуту. Кина, уместо да, како би се неко обрадовао, потопи америчку економију, пожурила је да купује дужничке обавезе САД. А спорови између демократа и републиканаца у вези са буџетским параметрима не вуку ка унутарполитичкој кризи и не наговештавају пораз председника Барака Обаме на предстојећим изборима, који треба да се одрже 2012. године.

А када су таласи финансијско-економске кризе запљуснули простор Европске уније, а по њеној јужној и југоисточној граници дошло до сукоба под паролом „демократија са лицем ислама“ праћених рекама избеглица ка Европи, лик главног настрадалог се оцртао врло јасно. То је „јединствена Европа“, која је са толико муке дошла до Лисабонског уговора о реформама, а да није успела од њега да проба ни реалан економски раст, ни финансијску стабилност, чак ни јединствен спољнополитички и одбрамбени простор. А са институционалним механизмима су се закономерно заљуљали и државна елита изнад њих, која је своју политичку судбину везала за судбину евроинтеграција.

Прва „ласта“ су били избори одржани у марту ове године у федералној земљи Баден-Виртемберг. Они си постали познати зато што је поражен Хришћанско-демократски савез Ангеле Меркел, који је тамо владао 58 година, док је истовремено победила опозициона партија „зелених“. У новембру ће ванредни парламентарни избори да се одрже у Шпанији, коју је криза већ захватила, јер и тамо последњих дана штрајкују стотине хиљада људи, спремних да на власт доведу опозиционе снаге. У сваком случају, локални избори у мају су запамћени по рушилачком поразу социјалиста који су дотле били на власти. А у Словачкој, последњој чланици ЕУ која је одобрила проширење Европског фонда за финансијску стабилност, смена владе је већ свршена ствар.

Међутим, оне најважније изборне битке за „јединствену Европу“ очекују се у 2012. – 2013. години, када ће се избори одржати у Француској, Немачкој и Италији. И тамо ће опозиција покушати да у своју корист означи цео комплет фактора: неспособност досадашње елите да спречи појаву кризе и да јој се оперативно супротстави, крах идеје „мултикултурализма“ уз истовремени губитак сопственог, европског идентитета и, на крају, непостојање разумљиве политике према суседима – од Либије и Балкана до Русије и Украјине. И ако сваки тај фактор појединачно још увек не значи и неизбежну смену власти у Француској, Немачкој, Италији или Шпанији, ако се саберу они ће бити у стању да направе да смена власти постане скоро неизбежна. Уосталом, већ на последњим изборима у Немачкој, у септембру 2009. године, опозициона Лева партија је успела да подели друго место на гласању у Берлину, заостајући за мање од 3% од ХДС, али је у Бранденбургу и Саксонији Анхалт Левица победила. Што се тиче Француске, према последњим социолошким истраживањима од 17.10. рејтинг Николе Саркозија износи 25%, а потенцијалног социјалистичког кандидата Франсуа Оланда 35%. Лидер радикалног „Националног фронта“ Марин Лепен је сакупила 16% гласова. За други круг се прогнозира да ће Оландов примат бити још убедљивији – 56% у односу на 44% Саркозија.[3]

Пад популарности руководећих владајућих западноевропских елита је повезан са њиховим неадекватним схватањем разлога и суштине кризе коју сви доживљавају. Тако париски „Монд“ цитира значајне изјаве две кључне фигуре у Европској унији – председника Европског савета Хермана ван Ромпеја и руководиоца Европске комисије Жозе Мануела Бароза, које су дате на заједничкој конференцији за штампу у Бриселу. Ако је ван Ромпеј бар констатовао постојање у европским земљама јаких социјалних проблема, Барозо суштину кризе види у томе, да финансијски сектор није схватио „неопходност да се очува бар минимум етичких критеријума“.[4] Разумљиво је да нада у етику банкара као средство за превазилажење најјаче кризе тешко да ће да смири стотине хиљада оних који су на улицама, и који се спремају да акције наставе по читавој Европи.

Један од најпознатијих америчких стручњака у области геополитике Збигњев Бжежински је још крајем деведесетих година 20. века као један од сценарија развоја Европе после пријема у ЕУ већине земаља Централне и Источне Европе предвидео да ће се Европа од формално једног континента претворити у „Европу држава – нација, које ће се свађати између себе“.[5] Та се прогноза, очигледно, остварује: довољно је да се присетимо оштрих сукоба између Париза и Рима због избеглица, или узајамна пребацивања Мађарске, Словачке или Румуније, заснована на историји и национализму. Међутим, данас се ништа мање оштри конфликти разгоревају унутар појединих држава, при чему се као њихове покретачке снаге јављају најактивнији слојеви, а средство су социјалне мреже, које су успешно опробане у патријархалним ћошковима планете, као што је каирски трг Тахрир. Тенденције које упозоравају су се исказале још у јуну 2009. године на изборима за Европски парламент. Тада су констатовани и пад бирача за само гласање, и пораст протестних расположења, и успех радикалних снага без преседана, које су против „јединствене Европе“. Избори за националне парламенте који су од тада одржани, пре свега у скандинавским земљама, потврдили су радикализацију расположења Европе.

Симптоматично је да је, само што се повратила после масовних нереда, Европа осетила нов финансијски шок. И то – не од Грчке, и не од Шпаније или Ирске, не чак ни од међународних финансијских агенција, већ лично од Ангеле Меркел. Не чекајући 23. октобар – самит Европске уније за спасавање финансијског система Европе - канцеларка је пожурила да охлади прекомерне наде, које је назвала „маштањем“ које се „бојим се, неће остварити“. Ангела Меркел претпоставља да ће се потрага за путевима излаза из кризе „наставити следеће године“. Само да том потрагом не буду морале да се баве друге, нове владајуће снаге, које неће бити спутане претходним обавезама.

(Фонд стратешке културе)

[5] Бжезинский З. Великая шахматная доска. М., 2009. C.116